Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

objavljena arhivska građa, (5) radovi domaćih istoričara i publicista, (6) radovi stranih naučnika
i publicista.
Pošto su u vladajućoj partiji najvažnije odluke donošene u užem krugu ili u razgovorima u četiri
oka, a na širim forumima uglavnom potvrđivane, memoarski zapisi Titovih saradnika su važan
izvor. Poređenje različitih iskaza povećavalo je pouzdanost činjenica, a pored obaveštenosti
pisca u kritici izvora uziman je u obzir i tok njegove političke karijere. Neki su prema Titu bili
oštri iako ga nisu osporavali (M. Nikezić, K. Popović), a bilo je i onih koji su mu za života
pevali himne, a ubrzo ga potom demonizirali. Još je M. Nikezić zapazio da će posle Titove
smrti nastati provala osvete lakeja. Osim toga, treba imati na umu da živimo u dobu u kom je
antikomunizam moderni nonkonformizam inteligencije sa svim predrasudama i pristrasnostima
tog pogleda na svet što se odražava u misli o društvu. Ove pristrasnosti nisu manje isključive od
vulgarnih apologija i kultizacije Tita u jednopartijskom režimu. Pored toga, konvertitstvo kod
mnogih bivših levičara upadljivo je ne samo u publicistici nego i u nauci posle 1990, a
prevrtljiv odnos prema Titu i tu je vrlo raširen. U horu masovnog konvertitstva unutar
jugoslovenske misli o društvu početkom 1990-ih godina i grčevitog traganja za novim idejnim
osloncem mnogi levičari završavali su u nacionalizmu, konzervativizmu postmoderne,
eshatološki shvaćenom liberalizmu i sl. Neistorična demonizacije Tita je otuda vrlo raširena u
ovim kolebljivim i često pomodnim naučnim krugovima. Kritika ovog izvora, tj. neretko
obaveštenih konvertita, još je složenija. Trebalo je uvek imati na umu hijerarhijsku poziciju
svedoka (visinu osmatračnice, obaveštenost, ali i svesno i nesvesno prisutno nastojanje da se
ocenom Titove politike pravda i vlastita praksa), tok političke karijere (pad je po pravilu
skopčan sa pojačanom kritičnošću vođe) i stupanj nacionalne vezanosti i isključivosti, zatim
udeo «naknadne pameti» u tumačenju minulih zbivanja (Đilas), katkad i dopisivanje, i sl.
Pouzdanost ocena povećavale su saglasnosti u radovima pisaca oprečnog opredeljenja (Tripalo,
Perović), a uprkos težnji za iznošenjem istine, razilaženja kod raznomišljenika bila su
razumljiva (Đilas, Tempo, Stambolić). Nedoumice su donekle izazivala različita mišljenja o
Titu kod pripadnika iste partijske struje (K. Popović, L. Perović). Svedočanstva o «sivim
zonama» odlučivanja (tajnim dogovorima izvan partijskih i državnih skupova) ponajmanje su
pouzdana i svode se na podudarnosti u nagađanjima analitičara ili nekih «obaveštenih»
svedoka. Ni arhivska istraživanja ne mogu rekonstruisati dogovore i nagodbe o kojima nije
ostalo nikakvih tragova. Jedna od dopuna pomenutih izvora bila je živa reč, tj. autorski
razgovori objavljeni sa nekim visokim komunističkim funkcionerima, Titovim saradnicima. U
toku 1996. i 1997. objavljeni su razgovori sa sledećim licima čije su najviše funkcije u Titovom
režimu bile: dr Latinka Perović (sekretar CK SK Srbije), Petar Stambolić (predsednik SIV-a),
Mirko Tepavac (ministar inostranih poslova), dr Miroslav Pečujlić (član Izvršnog biroa
Predsedništva CK SKJ). Korišćenje ovih svedočenja u obliku slobodnog razgovora trebalo je
da osvetli mehanizme Titovog odlučivanja, snagu njegovog autoriteta i lične crte. A poređenje
samopoimanja pomenutih učesnika tj. njihovih viđenja smisla, racionalnosti i propusta politike
vrha SKJ trebalo je da ubedljivije dočara epohalnu levičarsku svest Titovog doba, njena lutanja
i uzroke slabljenja.
Politička evolucija pisaca i svedoka (pristalice iz ubeđenja, apologete, karijeristi, disidenti)
pretežni je, ali ne i jedini ključ za dešifrovanje pouzdanosti iskaza o Titu. Obrazovanje svedoka
i teorijska promišljenost analitičara uticali su na oštrinu zapažanja i distanciranost od vođinog
relativno jednostavnog i naizgled neposrednog političkog stila, a lična čestitost i doslednost
takođe je katkad sprečavala pragmatično iskrivljavanje suda. Uz to treba imati na umu da je
neprikosnovenom autoritetu Tita malo ko uspevao da se odupre. Pošto je harizma imala
racionalnu osnovu (osvedočavala se više puta) i iracionalno-emotivnu (bespogovorna lojalnost
vođi partije i ratnom komandantu), lako je pojmljivo da je šire kritičke iskaze bližih saradnika
bilo teško sresti za vođinog života. Tito je bio simbol jedinstva partije pa je ritualno prizivanje
njegovog autoriteta razumljivo. Kritičnost prema Titu često je ublažavana (Tito je neobavešten,
s njim se manipuliše), ali i u ovom obliku svedoči o indirektnim neslaganjima. Sa daleko više
rezervi treba uzimati provalu prigušene kritičnosti nakon 1990. Bilo bi pogrešno naglo
demoniziranje Tita u ovom periodu svesti na golo pravdanje konkretnijih partijsko-
8