Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Začetak procesa nastanka harizme razuma u novom veku jeste protestantsko negiranje
hijerokratskog pijeteta religije i postavljanja zahteva za slobodom savesti i verskom
tolerancijom. U procesu istorijske racionalizacije harizmatsko pravdanje postajalo je sve
zavisnije od ideje uma, a sve manje od magijskih ili nasleđenih kvaliteta ličnosti (od harizme
Hrista do harizma prirodnog prava). Veberovski rečeno, harizma razuma je izraz obezličenja
harizme koje se razlikuje od njenog posvakodnevljavanja. Harizma razuma je, pre svega,
vezana sa idejama, a samo uslovno sa ličnostima. Najčešće ideju pokriva prolazna ličnost
harizmatskog vođe koji je otelovljenje avangarde uma. U jeku ateizacije u Francuskoj su 1793.
zatvarane crkve i opet otvarane kao «hramovi uma» sa bistama i kultovima žrtava revolucije.
Na mesto oltara stupali su hramovi filozofije. Nagli ateizam je pretio da odvede u anarhiju
(zbog vakuuma koji je izazvala detronizacija crkve), pa je Konvent, zabrinut za autoritet
centralne vlasti, maja 1794. izdao proklamaciju u kojoj je stajalo da je razum samo božja
emanacija. Danton je proklamovao «despotizam razuma». Revolucija je za Robespjera bila
nadmoć «univerzalnog razuma», a Veber je Code Civil posmatrao kao prvi čisto racionalni
zakon koji je svoj sadržaj primio iz sublimiranog ljudskog razuma. Ova zbivanja snažno su
ubrzala modernizaciju političke kulture, premda su praćena korišćenjem zatečenih sredstava
razvlašćene aristokratije u masovnim i javnim smaknućima. Harizma razuma imala je snažan i
nepovratan antiautoritarni potencijal. Više nisu vladar niti njegova vlada određivali šta je
razumno, već podvlašćeni, odnosno njihovi predstavnici, a vladar je ocenjivan (biran ili
menjan) prema kriterijima takvog razuma (Breuer 1993, S. 171). To je značilo slom monarhije,
a jačanje parlamenta, birokratije i političkih partija.
Marksizam i komunističke partije ulile su novom talasu harizme razuma snažnu moralnu crtu.
Za viziju pravednog društva više nije bilo dovoljno samo rušenje kulta religije već i oštrih
društvenih nejednakosti. Racionalistička vizija društva počivala je na snažnoj veri u mogućnost
nauke i tehnike, a nosilac emancipatorskog procesa postala je komunistička partija. Ipak, pojam
harizme razuma ima sasvim osoben smisao i treba ga razlikovati od čiste harizme. Ova razlika
upadljiva je kod komunističkih vođa, koji nisu posednici natprirodnog dara niti za njih važi
načelo da samo jedan može da bude pravi. Harizma partijskog vođe pretvorena je od dara
milosti u nešto što se može steći. Bilo je to u skladu sa temeljnim racionalističkim sadržajima
marksističke ideologije, koja se oslanja na prosvetiteljski skepticizam. Komunistički vođa nije
natprirodno obdaren junaštvom, plemenitošću i političkom genijalnošću, već je vaspitan pre
svega partijskim radom. Njegova harizmatska kvalifikacija nezamisliva je bez partije,
otelovljenja kolektivnog razuma klase (Kuljić 1994, str. 283-290). Za razliku od fašizma, u
socijalizmu vođa nije nikada istisnuo ideologiju, niti partiju kao glavne izbore suvereniteta.
Komunističke ideologije prožete su ideologijom naučnog, a ne sitnoburžoaskog ili utopijskog
socijalizma. Lenjin je najubedljivije otelovljenje socijalističke harizme razuma, tj. njene
svetovne vere u moć autonomnog razuma da političkim sredstvima osigura napredak i
modernizaciju zaostale evropske periferije. Kod Staljina su harizmatske proklamacije razuma u
najvećoj meri primile oblik vere u nepogrešivost ideologije, partije i vođe. Šireći se u
protivrečnim uslovima ugroženosti partije, harizma razuma je u boljševizmu ostala svojevrsna
kombinacija racionalističke modernizacije i neobuzdanog slavljenja i preuznošenje njenih
sredstava (partije i vođe). Idejno-ideološki obrazložena i nametnuta vera u razum u socijalizmu
bila je važna sastavnica modernizacije društva, ali je harizmatska komponenta ovog procesa,
vremenom, od mobilizacijskog podsticaja postala kočnica nekih važnih segmenata socijalističke
racionalizacije. Bezuslovni prioritet revolucionarne pravde nad pozitivnim pravom postupno je
smanjivao predvidljivost i racionalnost sve razvijenijih društvenih podsistema i njihovo uspešno
usklađivanje.
Ideologija SKJ je manje ili više modifikovala pomenute glavne sadržaje boljševičke ideologije.
I vođstvo SKJ je, ne manje od ostalih, bilo ubeđeno u vlastiti avangardni kvalitet, a
samoupravljanje je prikazivano kao istinska demokratija, različita kako od buržoaskog
pluralizma tako i sovjetskog planskog socijalizma. Avangardnost partije pretpostavljala je njen
visoki idejni nivo, dobrovoljnost i izlišnost nametanja discipline u mišljenju. U Statutu SKJ
stajalo je da član čak i posle donošenja odluke može da daje svoje primedbe i predloge. Pored
84