Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

izolacije ibeovaca i stvaranje atmosfere zavere u kojoj nije uvek bilo moguće pratiti i zaustaviti
hapšenja i sumnjičenja na nižim nivoima. Lakše je pokrenuti čistku nego je zaustaviti i
kontrolisati. Kao i svuda u složenim režimima, i u Titovim čistkama bilo je izmicanja stihije
kontroli s vrha i osamostaljivanja organa.
Premda komunisti nisu, uglavnom, hapšeni pre isključenja iz partije za ibeovce je pravljen
izuzetak. UDBA se prema njihovom hapšenju odnosila kao prema unutarpartijskom pitanju za
koje nije predviđen građanski sudski postupak. Suđeni su po administrativnom postupku, a
samo 18,77% uhapšenih kominformovaca osudili su redovni ili vojni sudovi (Banac 1990, str.
231). Sa ibeovcima se postupalo kao što se u staljinizmu postupalo sa partijskom frakcijom:
isključenje, izolacija, samokritika. Jednako kao što je KPJ nakon 1948. postala opasna kao
potencijalni virus lagera, koji ostale članice može zaraziti težnjom za nezavisnošću, tako su i
ibeovci unutar KPJ (naročito zbog tradicionalnih proruskih osećanja kod Srba i Crnogoraca) bili
opasno unutarpartijsko prevratničko žarište. Još od sukoba sa menjševicima za boljševike je
sumnja u ideološku dogmu bila najopasnija, pa se logikom neprevladanog staljinskog
dogmatizma KPJ borila protiv vlastitog virusa. Verovatno je bilo razloga da režim, suočen sa
pretećom sovjetskom agresijom, izoluje staljinsku struju, ali je teško pravdati žestinu obračuna i
teror nad njom. Ni ocena branitelja Golog otoka, po kojima «da nije bilo Golog otoka, cela
Jugoslavija bi bila Goli otok», nije lišena preterivanja. Bez obzira na realnu snagu
informbirovci su ostali dežurni neprijatelji jugoslovenskog socijalizma zbog stalnog sovjetskog
pritiska. Različiti izvori navode ne toliko oprečne podatke o snazi ove struje i opsegu čistke.
Banac tvrdi da je bilo oko 15.000 osuđenih ibeovaca (oko 4% ukupnog partijskog članstva)
(Banac 1990, str. 147-148), a da je na ostrvu umrlo oko 400 zatvorenika (Banac 1990, str. 236).
U Rankovićevom izveštaju na IV plenumu CK KPJ juna 1951. stoji da je između 1948. i 1951.
uhapšeno 8.400, a pušteno na slobodu 3718 lica. Od toga je ponovo uhapšeno 1,2% (Sednice
CK KPJ 1985, str. 514). Na Beogradskom univerzitetu se od 2.800 članova KPJ njih 350
izjasnilo za IB, a do 1953. je oko 700 lica na Univerzitetu kažnjeno zbog IB (Marković 1996,
str. 163). U jednoj partijskoj informaciji iz 1961. stoji da je u Jugoslaviji do tada registrovano
više od 61.000 ibeovaca. Nisu svi bili hapšeni, ali su bili pod nadzorom (Mitrović 1995, str.
260). Pored Titove čistke KPJ, posledica sukoba Jugoslavije i SSSR-a bile su i čistke u
sovjetskom lageru koje su nagovestile početak sovjetizacije Istočne Evrope. Zbog jačanja
budnosti i straha od virusa stradali su kao tobožnji titoisti neki istočnoevropski vodeći
komunisti. U Sovjetskom Savezu titoizam je važio za oruđe zapadnog imperijalizma, u
lagerskim zemljama je još oštrije diskvalifikovan kao fašizam, a Bugarska je zbog pretenzija na
Makedoniju uporno isticala velikosrpski karakter titoizma.
U Jugoslaviji su unutrašnje čistke kominformovaca tekle naporedo sa žestokim osporavanjem
socijalističkog karaktera Sovjetskog Saveza i važnim unutrašnjim ekonomskim i političkim
promenama. Sam Tito je bio prilično oprezan u kritici sovjetskog režima i još 1951. ograđivao
se od nekih Đilasovih žestokih kritika (Sednice CK KPJ 1985, str. 616-617). Već posle smrti
Staljina 1953. oprezno počinje da koči antetatističku i antisovjetsku kritiku unutar SKJ.
Izgledalo je da će novi zaokret ka normalizaciji odnosa sa Sovjetskim Savezom i kočenje
reformi biti praćeni talasom novih čistki zahuktalog reformističkog krila u partiji sa Đilasom na
čelu. Međutim, smenu Đilasa nije pratila masovna čistka iako je njegova popularnost bila
velika. Ovoga puta čistka je bila daleko skromnija jer je vrhu uspelo da smirivanje reformi
prikrije i dalje antistaljinskom, ali ne više i antisovjetskom retorikom. Proces Đilasu nije bio ni
nalik staljinističkim obračunima jer nije bilo torture niti falsifikovanih dokaza. Međutim,
insistiranje na samokritici Đilasa bilo je neizostavno. Karakter čistki se nakon sukoba sa
Staljinom promenio jer je došlo do izvesne liberalizacije pravosuđa odozgo zbog otvaranja
prema Zapadu i distanciranja od sovjetske prakse. Napušteno je kažnjavanje pripremnih radnji
za kontrarevolucionarni napad na državno uređenje i preciznije određeni oblici povrede
zakona. UDBA više nije bila sudija i egzekutor istovremeno. Najveće žrtve ostali su ibeovci,
stalno sumnjivi zbog neprestane opasnosti od sovjetske intervencije. U katalogu političkih
neprijatelja njima se 1954. pridružuju đilasovci kao sinonim podozrenja u partiju i zagovornika
višepartijskog sistema. I njihova realna snaga je bila daleko ispod uloge koja je đilasovcima
67