Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

saveznom federalizmu koji eksploatiše Hrvatsku. Prisutne su ne samo kod rukovodstva nego i
na univerzitetu i među narodom. Situacija se zaoštravala i pretila da izmakne kontroli, a M.
Nikezić je upozoravao da postoji opasnost da se na hrvatskom pitanju odustane od
demokratskog kursa kao 1929, zbog mogućeg oslonca Tita na JNA u presecanju krize (Vuković
1989, str. 603). Po oceni većine posmatrača, Tito je u ovom periodu bio prilično kolebljiv.
Najpre je dao podršku Hrvatima oko kritike unitarizma i deviznog sistema, a kasnije se
povukao pod uticajem Kardelja (koji je žestoko napao Hrvate zbog avangardizma). Uz oprez,
kod starog Tita javilo se i kolebanje, što neki tumače ulogom najbližih savetnika. Pre nego bi
prihvatio predloge za reformu dugo bi se dvoumio. Marta 1971. Kardelj je rukovodstvu SK
Srbije rekao da ono pruža otpor promenama, ali da to čini i Tito (Perović 1991, str. 195).
Pružao je podršku ekonomskim zahtevima Hrvata nadajući se da će ih partijom kontrolisati. U
novembru 1971, kada je nacionalizam primio masovne razmere i pojavio se zahtev u Hrvatskoj
da ova republika nezavisno priđe UN i formira republičku armiju, Tito je oštro reagovao. I
ovoga puta čistka je obavljena na klasičan način, kroz partiju. Zbog prestiža u svetu bilo mu je
stalo da jedinstvo zemlje ima civilnu i demokratsku fasadu. Zato je davao prednost partiji, ali je
otvoreno pretio i vojskom. Čistkama bi pribegavao kada bi situacija sazrela. To je značilo
iščekivanje da se neželjena strujanja jasnije obelodane, ali i da se unutar struje javi raskol ili
pukotina. Tada bi suočavanjem sukobljenih grupa, arbitražom lakše obavljena čistka. Sa
stanovišta ovog manevra nije bilo suštinske razlike u tehnologijama čistki hrvatskih
nacionalista 1971. i srpskih liberala 1972.
Na čistku u Hrvatskoj odlučio se tek kada su zagrebački studenti u štrajku izašli sa neskrivenim
separatističkim zahtevima. Uzalud je Tripalo apelovao na studente (neposlušnu vojsku) da ne
prave štete rukovodstvu. Istovremeno je došlo do rascepa u hrvatskom rukovodstvu koji je Titu
bitno olakšao posao («aberziheraš« Bakarić presaldumio se još u toku leta 1971, a za njim i deo
Izvršnog biroa CK SKH). Tripalova struja je računala na podršku masa i na to da će formalno
prihvatajući kritiku moći da održi svoj kurs. Preko vojne kontraobaveštajne službe Tito je bio
dobro informisan o opstrukciji ove struje. Prethodno podeljeno, rukovodstvo nije bilo teško
smeniti na uobičajen način: javno izjašnjavanje, oprečna mišljenja, arbitraža vođe, samokritika
poraženih, smena sa položaja, isključenje iz partije i obeleženost, čišćenje pristalica na nižim
nivoima uz sličan ritual, ali uz oslonac na direktivu. Podnoseći ostavku, hrvatsko rukovodstvo
priznalo je nebudnost, ali ne i sumnju u istorijsku misiju partije. Savka Dabčević-Kučar je
decembra 1971. na 23. sednici CK SK Hrvatske rekla: «Titovu kritiku masovnog pokreta koji
predstavlja organizaciju sumnjivih ciljeva i sadržaja primamo bez rezervi... Smatramo se
odgovornim za nejedinstvo u SKH» (Perović 1991, str. 342). Priznati odgovornost za
nejedinstvo bio je visok stupanj samokritike, a Tito je morao biti zadovoljan priznavanjem
suvereniteta partije kod poraženih.
Premda još uvek u snazi, u ovom periodu Tito je bio kolebljiviji nego ranije, okružen i pod
uticajima krugova izvan službenog partijskog vrha. Zbog kolebanja (podložnosti i velikog
uticaja vojne obaveštajne službe) bilo je neizvesno kako će se Tito opredeliti (Vuković 1989,
str. 444). Bilo je čak situacija kada je bilo teško predvideti ishod sednica jer se nije znalo u kom
će pravcu Tito usmeriti diskusiju. Iskusni vođa obično na početku nije mnogo govorio, slušao
je, proračunavao odnos snaga, seizmografski registrovao homogenost frakcije dešifrujući fraze i
stupanj skretanja, pa onda odlučivao i udarao, spreman da žrtvuje i vodeće ljude i obraćajući
naročitu pažnju na stupanj samokritike poraženih. Izlaganje mu je bilo jednostavno i
konkretno. Umeo je da sve uplete u svoju mrežu, da pobednike i poražene dovede u
ponižavajući položaj i da se postavi kao čovek koji je iznad ružnih, ali neizbežnih situacija.
Jednom od poraženih liberala je ličio «na orla među kokoškama». Do duboke starosti
usavršavao je iskustvo arbitraže, ali je znao i da vešto pravda svoje propuste kao na 2.
konferenciji SKJ januara 1972, kada je rekao zašto je oklevao: «Ja vam kažem, drugovi, da sam
ja preuzeo ovu akciju pre šest meseci u Hrvatskoj bi bilo malo građana koji bi to razumeli. I mi
bismo imali veliki broj ljudi protiv sebe. Kad je postalo potpuno jasno i kad je već svakome
počelo da bode oči, kazao sam: e dosta, sad je sazrelo» (Vuković 1989, str. 643). Izgleda da je
ovde ipak više na delu bila racionalizacija krupnog propusta nego smišljeni makijavelistički
71