Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

koalicije, raskidao ranije, ali uvek diplomatski i sa elegancijom «čistih ruku». Po svedočenju M.
Nikezića, u starosti je kod Tita odbrambeni mehanizam bio vidljiv, ništa se od njega nije moglo
naučiti, jer je primenjivao samo ranije naučene manevre (Đukić 1990. str. 323). Oslanjao se na
raznolike saradnike, koji su, ne uvek iz istih razloga, bili zainteresovani za jačanje Titovog
autoriteta.
Uslovno rečeno, Titovi saradnici mogli bi se podeliti na komuniste koji su isticali prioritet
klasne, jugoslovenske i na one koji su davali prednost nacionalnoj komponenti. Tito se (doduše
najviše u Srbiji) oslanjao na jugoslovenski usmerene tvrđe komuniste, a taktički je povremeno
dopuštao delovanje raznovrsnih nacionalističkih i jugoslovenskih liberalnih struja koje su manje
isticale nadmoć partije. Saradnici su se razlikovali i po tome u kojoj su meri mogli da izraze
neslaganje sa Titom: odrešiti oponenti (Koča Popović, A. Ranković, M. Nikezić), odmereni i
vešti individualisti (Kardelj, Bakarić), lojalni, ali samo naizgled otvoreni oponenti (Tempo, D.
Marković), do kraja lojalni generali i kohorte servilnih i pritvornih poslušnika. U krugu ovih
struktura sa promenljivim uticajem naročito aktivnu ulogu imali su pojedinci koji su nadzirali i
monopolisali pristup Titu. U svakom režimu lične vlasti krupnu ulogu imaju kontrolori kanala
pristupa vođi. Pristup ostarelom predsedniku nadziralo je «Titovo neprobojno okruženje»: vrh
KOS-a, šefovi kabineta, supruga i, izgleda, neki visoki partijski i vojni rukovodioci : S. Dolanc,
V. Žarković, N. Ljubičić, B. Badurina, B. Mikulić itd. (Čkrebić 1995, str. 132). Što je vođa
nepoverljiviji, to raste značaj neformalnog okruženja, a sa starošću, po pravilu, raste uloga
laskavaca. Struktura Titovih saradnika bila je složena: političari koji su imali više hrabrosti
nego dara i bili hrabriji u ratu nego u miru, uzdržaniji i sposobniji kadrovi, istinski lojalni i
karijeristi. Uprkos uticaju neformalnih grupa, Titov režim bio je lišen skrivene druge ličnosti
(tipa Suslova). Do 1954. govorilo se o nekoj vrsti kolegijalne četvorke u vrhu (Tito, Kardelj,
Ranković, Đilas), od 1954. do 1966. o udarnoj trojci (bez Đilasa), a od 1966. do 1980. u
trijumviratu je Rankovića donekle zamenio Bakarić. U ovom periodu pa sve do smrti 1979,
Kardelj je slovio kao javna druga ličnost, nevezana za republičku bazu, sa neograničenim,
pretežno ideološkim ovlašćenjima. Slične idejne, premda nešto skromnije pretenzije, imao je
Bakarić, koji je dobrovoljno izabrao Zagreb kao stalno sedište. Tandem Tito – Kardelj (1966-
1979) može se porediti sa komunističkim dugotrajnim tandemima tipa Staljin-Molotov (1930-
1953) ili Mao Cedung - Ču En Laj (1958-1976). Kod pomenutih tandema prva ličnost bila je
upadljivo dominantna.
Uprkos nadmoćnom položaju, Tito je znao da poštuje uspostavljene odnose snaga kada bi
naišao na jedinstveni blok, ali nije prestajao da u bloku traži pukotinu. Kod nametanja autoriteta
nije bilo inata, zadrtosti i narcisoidnosti, jer, kao beskonkurentski vođa, nije robovao strastima
nepotvrđenih i drugorazrednih političara. Sam je stajao na vrhu, brinući se više o neprolaznosti
svoje uloge svetskog mirotvorca i jugoslovenskog izmiritelja nego o opasnosti od zavere. Kada
bi se radi nužnog arbitriranja spuštao u dnevnu politiku, nije prezao od obračuna, a katkad i
revanšizma. Kao narodni vođa, a ne uvređeni intelektualac ili aristokrata, nije spadao u red onih
političara koji smatraju da svet katkada ne zaslužuje da se o njemu stara (FridrihVeliki, Koča
Popović). Možda i otuda što nije imao rezervnu stručnu aktivnost. Bio je samo političar, a
intelektualni rezervat u koji bi se povukao, za njega nije postojao. O inferiornosti ove vrste
svedoči i nepostojanje Titovih pisanih memoara ili ličnih zapisa druge vrste. Tito se najduže
oslanjao na provereni borački partijski kadar, iako odmah nakon rata nije istupao kao partijski
vođa nego kao predsednik vlade i komandant vojske. Glavne odluke su donošene u uskim
krugovima i potvrđivane na javnim i državnim skupovima. Po Tempovom svedočenju, glavne
odluke donosile su se kod Tita, između partija bilijara i gledanja filma ili u Titovim
neposrednim susretima sa odgovornim rukovodiocem. Bilo bi pogrešno misliti da je ovo
osobenost komunističkog odlučivanja, jer se i u režimima sa podeljenom vlašću na sličan način
odlučuje. Jedino je kod ovih potonjih moguća javna kritika politike, ali ne i suštinski različita
tehnologija odlučivanja vladajuće partije. Tito je posle rata, sa razvitkom države, morao znatno
više da se oslanja na ljude oko sebe i njihova mišljenja. Ipak je u Politbirou krajem 1940-ih
imao ličnu inicijativu u partijskim, vojnim i spoljnopolitičkim pitanjima uz stalnu arbitražu
među saradnicima i frakcijama. Što je više stario, uticaj okruženja bivao je snažniji. A što je
80