Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

usklađivanje plana i tržišta itd.). Složena samoupravna socijalistička ideologija prilično uspešno
osiguravala je idejno ideološku legitimnost i doslednost partije i usklađivala je sa lojalnošću
raznolikih grupa unutar društvene strukture. Premda je Tito bio duboko lično vezan za
komunističko opredeljenje, ipak je prilično elastično i pragmatično tumačio i akcentovao
pojedine sadržaje ideologije, naročito na spoljnopolitičkom planu. Krupne prekretnice u razvoju
slabile su ideološki balast ortodoksije izražen u retorici klasne borbe, diktature proletarijata,
monolitne partije i sl. Prekretnice su bile: VI kongres SKJ 1952, program SKJ iz 1958,
privredna reforma i promene u federaciji 1965-1971. Ni donekle drugačije akcentovanje
ideologije nije smelo da dovede u sumnju prošlost i ključna mesta sećanja: istorijat partije i njen
antifašistički učinak. Ideologija SKJ imala je čvrsto uporište u snažnoj moralistički obrađenoj
neprikosnovenoj svetloj prošlosti. U ovoj oblasti jeresi nije smelo biti, a boračke komemoracije
bile su važna strana integracije partije, države, ali i međunacionalne sloge. Partijski ideolozi su
bili svesni da ukoliko se javi sumnja u dekretiranu prošlost, rasulo će zapretiti sadašnjici. Kod
svih komunističkih režima o negovanju istorijata partije i ideologije starali su se posebni organi
i naučni instituti.
Slabljenje klasičnih komunističkih sadržaja teklo je sporo i mukotrpno i bilo praćeno čistkama
u vrhu. Osim toga, sve do polovine 1960-ih relativno visoka stopa rasta proizvodnje,
produktivnosti i rast standarda su kod mnogih zamagljivali potrebu promena. Na jačanje
prilično raširene svesti o autentičnom pravcu razvoja samoupravnog socijalizma, koji ne treba
menjati već samo korigovati, uticao je duh vremena i međunarodnog okruženja. Posle pobede
nad fašizmom Sovjetski Savez je bio na vrhuncu svog međunarodnog ugleda, a u Evropi su bile
snažne kritike kapitalizma od hrišćansko demokratskih do socijalističkih. Nekoliko godina
kasnije više od trećine sveta bilo je pod socijalističkim režimima, a kritička levičarska strujanja
i snažne komunističke partije bile su pretnja i razvijenom kapitalizmu. Ubrzano oslobađanje
Trećeg sveta od kolonijalizma takođe je više odgovaralo levici nego metropolskom kapitalizmu.
Iznenadno odvajanje Jugoslavije od lagera pojačalo je zanimanje za Tita na Zapadu.
Samoupravljanje je dugo bilo moderna ideja, koju su samo ortodoksni buržoaski liberali i
konzervativci smatrali prividom, dok je za razne reformističke struje bila zanimljiva. Štaviše,
jedno vreme je samoupravna retorika bila osnova levičarske kritike staljinizma na Zapadu, a
jugoslovenski režim bio je živi dokaz mogućnosti otpora. Zato bi bilo krajnje jednostrano tvrditi
da je jugoslovensko samoupravljanje za vreme Tita bilo anahrono ili ispod duha vremena. Kod
liberalnih struja u lageru, zatim kod reformističke levice u razvijenom kapitalizmu, a naročito u
Trećem svetu, Titov režim bio je privlačna verzija harizme razuma. Uloga vođe kao probojnog
simbola sistema nije bila mala. Distanca od lagera je jugoslovenskom režimu i vođi pružala
dodatnu atraktivnost i zagonetnost. Titovu spoljnu politiku, koja je postala važna komponenta
ekonomskog razvoja zemlje, ponajmanje je pritiskala ideologija. Zahvaljujući nesrazmerno
visokom ugledu zemlje u odnosu na njen stvarni značaj, obezbeđivani su strana pomoć i krediti,
ali je preterani ugled u određenoj meri bio i kočnica reformi. Jugoslovenski socijalizam se
reformisao pod uticajima unutrašnjih kriza i spoljnih pretnji, a ugled u svetu, koliko god bio
pragmatički korišćen, snažio je svest o izuzetnosti i jačao konzervativizam komunističke elite.
U razvijenom socijalizmu je postvarenje harizme revolucije svuda iziskivalo racionalizaciju i
birokratizaciju kao preduslov modernizacije. Posle 20. kongresa KP SSSR-a svi socijalistički
režimi su se okrenuli u tom pravcu, ali je ovaj kurs u pogledu racionalizacije uprave (slabljenja
nadmoći partije) zaostajao iza potreba predvidljive modernizacije. Naučno tehnološki
imperativi bili su stalno nesporni, ali je odbir kadrova bio nemodernizacijski. Vizija besklasnog
društva pokušavala se spojiti sa zahtevima naučno-tehnološke revolucije i sprovesti uz pomoć
klasične političke kulture boljševizma. Na određenom stupnju razvoja sredstva su postala
kočnica daljeg razvoja, obelodanjujući unutrašnju protivrečnost harizme razuma, ključnog
obrasca pravdanja vlasti u socijalizmu.
U svim socijalističkim režimima ideologija je sažimala preterano ambiciozne integrativne
zadatke koji su inače u režimima sa podeljenom vlašću bili raspodeljivani između različitih
manje ili više nezavisnih ustanova (država, partija, crkva, sekta, sindikati, potkulture itd.). U
socijalizmu je ideologija mirila utopijsko i moguće, ostvarljive i eshatološke ciljeve, racionalni i
86