Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

tvoj ulog (nacionalizam, rušenje jedinstva i sl.)». Rasprava se obično dopuštala samo unutar
partije, jer je tu lakše bilo ostvariti jedinstvo, a državni organi su samo formalno potvrđivali
partijske odluke. Tito je i tu bio jasan: «Mi smo iznijeli tako reći cjelokupnu pripremu
revolucije i revoluciju na svojim leđima i mi imamo glavnu riječ da kažemo... Ja nisam spreman
da primim odgovornost pred partijskom organizacijom za ono o čemu nisam čuo mišljenje
partijskog foruma, a mišljenje partijskog foruma i najvišeg foruma je rezultat zdravog
pozitivnog mišljenja svih naših građana (Sednice CK KPJ 1948-52, 1985, str. 669). Za razliku
od Staljina, Tito se uvek trudio da ličnoj vlasti da oblik partijske odluke. Teško je reći čija je
moć unutar Politbiroa bila veća, Titova ili Staljinova. Tito je sednice vodio i završavao naizgled
demokratski, «kako CK odluči», ali se znalo šta će CK odlučiti. Staljin čak nije ni vodio
sednice Politbiroa, već bi obično bez reči slušao argumente učesnika, a onda bi svaki problem
rešio sa plebejskim sarkazmom, s napola šaljivim, a ipak opasnim pretnjama, ili bi ga naprosto
odbacio odmahnuvši nervoznim omalovažavajućim pokretom ruke (Deutscher 1977, str. 316).
Moć oba lidera neretko je počivala na arbitraži između sukobljenih frakcija. Tito je uvek
podsticao diskusiju, ali je poslednja reč bila njegova. Premda mu je autoritet počivao na
poštovanju stroge partijske discipline, partija je kod Tita imala veću ulogu nego kod Staljina. U
SSSR-u lična moć Staljina nije bila sputana partijom već je išla na račun smanjenja uloge
partije. Između 18. i i 19. kongresa sovjetske partije proteklo je 13 godina (1939-1952), dok su
se u Jugoslaviji kongresi održavali u pravilnim razmacima. Premda je za primenu Staljinovih
direktiva u mobilizaciji članstva bilo neophodno aktivirati formalno legitimni Politbiro i CK,
ipak su ova tela bila podređena vođi i razbijana bez homogene opozicije. Tito je, pak, katkad
znao i da taktički popusti pred jedinstvenim blokom republičkog rukovodstva (Perović 1991,
str. 280). U oba slučaja harizmatski autoritet vođe bio je bespomoćan bez partije, čiji je aparat
bio neophodan za operacionalizaciju direktiva. Kod Staljina je najmoćnije telo bio njegov lični
sekretarijat, povezan sa posebnim sekretarom u aparatu CK radi pribavljanja obaveštenja
(Ennkner 1996, str. 107). Staljin je sačuvao vlast tako što je Politbiro i Sekretarijat držao strogo
odvojenim, a jedina veza između dva tela je bio on lično(Deutscher 1979, str. 110). Staljin je
Politbiro, koji je trebalo da bude telo za kreiranje politike, lišio aparata neophodnog za
sprovođenje bilo kakve politike. I Tito je bio spona i vrh države, partije i vojske, ali zbog snage
autoriteta i besprizivne arbitarne uloge pomenuti oprez nije mu bio izrazit kao kod Staljina.
Uloga partije nije bila istovetna kod svih socijalističkih vladara. Premda brojna, KP SSSR-a
nije bila masovna populistička organizacija, već čvrsto centralizovani aparat vlasti. Godine
1976. brojala je oko 15 miliona članova. Posle Lenjinove smrti partijska mašina bila je
podređena izgradnji harizme Staljina i njegove grupe koji je frakcijske sukobe rešavao
masovnim terorističkim čistkama. Nakon Staljinove smrti partijska mašina bila je u službi
koalicije moćnih blokova koji su predstavljali različite interesne skupine među partijskom
elitom i nomenklaturom (Medvedev 1988, str. 256). Dugo je vrh bio oligarhijski, bez izuzetno
nadmoćnog vođe. Svaki član Politbiroa predstavljao je neku važnu skupinu (vladu, vrh, sovjet,
vojnoindustrijski kompleks, KGB ili najveće republike). Kandidati za člana Politbiroa, članovi
sekretarijata i CK predstavljali su manje važne skupine ili profesionalne grupe. Koalicije su
stvarane po sistemu mreže patrona i klijenata, a generalni sekretar se borio za većinu u
Politbirou. U SKJ bila je slična situacija, ali bez jedinstvene nomenklature, već u obliku
nacionalno podeljene policentrične kadrovske uprave (Kuljić 1989). To je interesnoj
polarizaciji davalo drugačiji ton jer su interesi među republikama drugačije usklađivani nego
među profesionalnim grupama. Zato je ujedinjavajuća uloga Tita bila drugačija. U oba režima
bilo je osamostaljenja policijskih vrhova (Jagoda, Ježov, Berija, Ranković – Stefanović) i
sukoba resora (Ježova i Berije u NKVD-u, Ždanova i Ježova oko političkog obrazovanja i uloge
čistki, Ždanova i Maljenkova oko uloge partije, Kardelja i Rankovića oko uloge saveznih
organa, Koče Popovića i Gošnjaka oko spoljne politike itd.). Sukobe je vođa rešavao
arbitražom, jačajući vlastiti autoritet prizivanjem partijskog jedinstva.
2. Samokritika
61