Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

hijerarhije, gde su sumnjičenja i hapšenja ibeovaca bila masovnija. Tito je strahovao da se
1948. vrh ne pocepa, a osim toga, Čolaković je bio važan svedok Titove i Kardeljeve prošlosti.
U njegovoj ispovesti uočljiva je drama «moskalja», partijskih aktivista formiranih u
Kominterni, razapetost između dva besprizivna autoriteta i bezuslovna odanost partiji kao
otelovljenju klasne pravde. Staljin je pisao da je samokritika najveće blago partije, a dugo su
partijski sastanci KPJ redovno imali poslednju tačku dnevnog reda – kritika i samokritika. Tito
je uvek nakon čistke insistirao da poraženi javno priznaju greške i do kraja života bio je uveren
da je to neophodno partiji. U više navrata je izričito naglašavao značaj samokritike. U govoru
aktivu Srbije oktobra 1972. javno je definisao dijalektiku kritike i samokritike: «Poznato je da
su kritika i samokritika uvjek bile u našoj Partiji odlučujući faktor naročito kada je dolazilo do
izvjesnih kriza i potrebe da se uspostavi jedinstvo. Mislim u prvom redu na jedinstvo misli i
akcije, što je danas naročito važno. Kritika pomaže da dublje sagledamo razne slabosti, razne
promašaje, propuste itd. Samokritika nam pomaže da se sve to lakše i čim prije ukloni.
Samokritika djeluje vaspitno i učvršćuje lik komuniste, lik revolucionara. Bojati se samokritike
kao i kritike, to je malograđanska osobina i komunisti moraju u sebi savladati tu manu
(Dragosavac 1985, str. 267). Juna 1971. zamerio je beogradskoj organizaciji SK na otsustvu
samokritike: «Moram da vam kažem da ovdje nisam čuo samokritiku. A ja sam navikao na
snažnu kritiku i samokritiku» (Perović 1991, str. 278). Na isti način je upozoravao hrvatsko
rukovodstvo 1971: «Ako nema samokritike ne može niko od nas, pa ma ko to bio, uključujući i
mene polagati pravo na puno povjerenje» (Dragosavac 1985, str. 150). Samokritika ujednačava
stavove, a pošto je javna, obavezuje na disciplinu. Brutalno pranje mozgova na Golom otoku
verovatno je bila najdrastičnija verzija ustrajavanja na neophodnosti samokritike kod
jugoslovenskih komunista. Izuzimajući progon ibeovaca, Titove čistke su se upadljivo
razlikovale od Staljinovih po opsegu pritiska i terora. Ali u oba slučaja je prevladavalo
nepokolebljivo uverenje o moralnoj nadmoći revolucije i neophodnosti monolitnog jedinstva. U
tom pogledu nije se Tito menjao niti prilagođavao više od pola stoleća, od 1928. do 1980, bez
obzira na promene u sastavu partije (opadanje boraca, priliv stručnjaka, omladine i karijerista),
usavršavanje propagande i informisanja i rast obrazovanja uopšte. Nepoljuljana vera u
ispravnost i moralnu nadmoć komunističke ideologije gonila je Tita na jačanje partije kao
avangarde. Osim toga, i federativna država je tražila homogenost, pa je parola bratstvojedinstvo
najbolje izražavala Titov integralizam. Bratstvo je označavalo čvrstu federativnu vezu
između nacija. A jedinstvo je bilo partijsko načelo.
Jedinstvena partija, lišena frakcija, bila je uslov zaštite i odbrane države izložene hegemonim
pritiscima velikih sila, naročito Sovjetskog Saveza. Staro je pravilo da je stupanj demokratije
obrnuto proporcionalan vojnopolitičkom pritisku koji opterećuje njene granice. U svakoj
ideologiji isticanje neprijatelja podstiče mobilizaciju i homogenizaciju partije. Promene u
akcentovanju neprijatelja u ideologiji svedoče o zaokretu kursa partije. Nezavisno od ove
sistemske potrebe za neprijateljem, Tito, formiran u ilegalnoj boljševičkoj političkoj kulturi,
stalno je bio budan i oprezan, a u poznijim godinama je neosnovano optuživao saradnike za
zaveru i špijunažu. Kada bi izbili sukobi i razilaženje u partiji, a pojedinci se izdvajali, Tito je
stalno tragao za frakcijom i pitao se «da li je nešto organizovano». Sumnjičio je 1971. srpsko
rukovodstvo da održava vezu sa Rusima, pa je Mijalka Todorovića u Moskvi pratio i
kontrolisao vojni ataše (Vuković 1989, str. 519-522), a Tripalu se žalio da ima informaciju da je
Ali Šukrija turski špijun (Tripalo 1990, str. 79). Titovu ličnu nepoverljivost i strah od zavere bi
trebalo razlikovati od sistemske institucionalne potrebe partije za isticanjem neprijatelja radi
zbijanja unutrašnjih redova. Borba je bila univerzalni izraz za savlađivanje otpora u ilegalnom
radu, ratu i proizvodnji, heroizam poželjni obrazac ponašanja prema neprijatelju a ne prema
vlastitoj partiji, a gvožđe i čelik simbol čvrstine. Još je Lunačarski 1907. pisao da se u procesu
organizovanja proletarijata pojedinac iz gvožđa pretvara u čelik, Josif Džugašvili je 1912.
postao Staljin (čelični), a Ostrovski je vaspitanje boljševičkog kadra opisao u romanu «Kako se
kalio čelik». Čvrstina i monolitnost pokreta su u ilegalnim uslovima čuvali organizaciju od
provala, a frakcije su slabile jedinstvo akcije. Zbog strepnje od frakcijske podele KPJ, u
Jugoslaviji čak ni u periodu najžešćeg antistaljinizma Trocki ni drugi Staljinovi rivali nisu
63