Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

hrvatskom književnom jeziku i da se ogradi od ovog nacionalističkog dokumenta. Jer po
Titovom mišljenju jezička pitanja treba rešavati mirnije - partijskim putem. Krleža je rekao da
će dati ostavku u Centralnom komitetu Saveza komunista Hrvatske, ali moli da ga ne teramo da
povlači potpis, jer će se javnost tome izrugivati. Dodao je da je uvek pravio greške kad god se
suviše uplitao u politiku - aludirajući na predratni sukob na levici (Tripalo, 1990: 93).
Čolaković takođe svedoči da je Stari uvek bio sentimentalan prema Krleži, razmazio ga je, a
Krleža je zbog svog prijateljstva sa Titom mnoge zaveo na stranputicu (Antonić, 1991: 157 i
175). Ni Ćosić ni Ćopić posle skretanja nisu uživali ovakvu zaštitu. Njihova skretanja javno su
osuđena, premda su i oni nakon povlačenja iz političkog života nastavili nesmetano sa
književnim radom. Polovinom 1960-ih Krleža se približio hrvatskom nacionalizmu, smatrajući
da je federativni centralizam odgovoran za krizu. U istom periodu najveći hrvatski književnik
štitio je Franju Tuđmana i predlagao ga za članstvo u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i
umjetnosti (Antonić, 1991: 93,111-121). Kada je R Čolaković skrenuo pažnju Titu da je
Tuđman na komisiji 1965. ostao kod svojih shvatanja, Stari se trgao (to mu nisu rekli). Zvao je
odmah člana komisije na razgovor i rekao „ pa on mora da se povuče, da se odrekne svojih
gledišta", a Krleža je rekao - „razume se” (Antonić, 1991: 111). Po Tuđmanovom svedočenju
iz 1989. Krleža mu je bio prijatelj s kim se intenzivno družio i koji ga je 1965. neuspešno
predlagao za člana Jugoslovenske Akademije znanosti i umjetnosti. Osim toga Krleža je kod
Tita 1972. uspeo da izdejstvuje da Tuđmanu ne bude suđeno za špijunažu, „da mu se ne pakuje”
(Tuđman, 1990: 204 - 208). I književnik Vlado Gotovac, nacionalistički aktivista iz 1971, posle
izlaska sa robije 1976. sretao se sa Krležom. Krleža je tada, navodno, kritikovao naivnost i
neumerenost u nastupu hrvatskog nacionalizma iz 1971, govorio je da su sredstva upropastila
cilj, „da je to sve bila buka s Dinarskih planina". Ali nije se slagao s metodom partijskog
obračuna sa nacionalistima (Gotovac, 1990: 25-26). Pomenuta svedočenja treba imati na umu u
oceni Krležinih dilema od sredine šezdesetih godina.
Ipak Krležino nekažnjeno kolebanje nije najbolji dokaz Titovog elastičnog i pragmatičnog
odnosa prema intelektualcima, jer je Krleža uživao naročite povlastice kako zbog prijateljstva s
Titom tako i zbog ogromnog uticaja u Hrvatskoj. Javni razlaz s njim bi bio odveć rizičan za
partiju. Premda doktrinaran, i u drugim slučajevima Tito se čuvao isključivosti. Ima
svedočanstava da je 1948. dugo ubeđivao, „kuvao” R. Čolakovića i V. Vlahovića koji su se
kolebali oko otpora Staljinu. Iako u partiji nije nikada bio u liberalnoj struji, Tito se pragmatički
čuvao sukoba sa vodećim intelektualcima. Osećanje za konkretno i moguće nije mu slabilo. Bio
je svestan krupne uloge inteligencije i značaja njene podrške partiji. Društvenointegrativni
doprinos angažovanog Krleže bio je verovatno najkrupniji. Sve do polovine 1960-ih
neutralizovao je hrvatske sumnje u Jugoslaviju. Imao je reputaciju antistaljiniste, ali ne i
ratnika, jer je pršenje kulturnog radnika pred tamnicama i bajonetima smatrao jalovošću i
histerijom, a ne junaštvom. Iako opredeljen, bio je bliži tradiconalnom nego organskom tipu
intelektualca. Više je težio da partiji na vlasti nametne poštovanje kulturnih vrednosti nego da
osmisli životni stav radničke klase. U tome je izgleda i osnovni motiv njegove postojane
podrške Titovoj vlasti. Premda euforično, Krležino viđenje Titove uloge nije vulgarno
apologetsko. Opredeljeno je, ali neprovincijalno. Uprkos ličnim političkim nesmotrenostima,
Krležina gledanja na Tita su istorična i prilično realna, jer je uočio modernizacijski i
kosmopolitski učinak jedinstvene socijalističke države na Balkanu. Po svemu sudeći bio je to
glavni razlog što je svojim imenom podupro Titov autoritet.
2.
Organski intelektualci, koji pokretu ne prilaze nego iz njega izrastaju, tešnje su vezani za ciljeve
pokreta, organizaciju i vođu, ali kada se odvoje, usled razočarenja, lakše padaju u kritičku
isključivost, što psihološki nije mnogo zagonetno. Sve do sredine 1960/ih Dobrica Ćosić u
pohvalama Titu nije mnogo zaostajao za Krležom (Mojić, 1995: 144). Ćosić je organski
intelektualac, izrastao iz komunističkog pokreta i u početku se upadljivo razlikovao od
tradicionalnih intelektualaca (saputnika), koji se pokretu kasnije pridružuju. Ivo Andrić (1892 -
1975) je verovatno najpoznatiji tradicionalni intelektualac koji se partiji pridružio tek nakon
183