Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

itualno dodeljivana u opomeni članstva na budne neprijatelje partije i socijalizma. Ipak su to
ostale pretnje jer sve do kraja 1960-ih nije bilo ozbiljnijeg masovnog kažnjavanja. Inteligencija
je plašena verbalnim deliktom, ali masovne represije nije bilo. Program SKJ iz 1958. sa prilično
liberalnim shvatanjem uloge partije i stavom «da je nauka sama sebi sudija» podstakao je dalju
liberalizaciju režima, ali i zebnju od novih čistki.
Naredna Titova čistka, ograničena takođe na vrhove vlasti i policijskog aparata usledila je 1966.
posle uklanjanja centralističko-konzervativnog krila u SKJ na čelu sa A. Rankovićem. Ovoga
puta na udaru su bili protivnici novih reformi, a ne oni koji su ih odveć radikalno shvatali.
Centralističko krilo unutar SKJ našlo se u makazama Titovog kursa s početka 1960-ih po kom
je trebalo jačati samostalnost republika, ali i jedinstvo SKJ. Kod Tita je stalno bila prisutna
bojazan od odveć radikalnih odrednica VI kongresa SKJ iz 1952. «da SKJ nije i ne može biti u
svom radu neposredni operativni rukovodilac i naredbodavac», već treba «u prvom redu da
deluje ubeđivanjem». Premda je i sam početkom pedesetih godina u nekoliko navrata
nagovestio ne samo odumiranje države nego i partije, i mada se Kardelj Đilasu poveravao još
1953. «možda ćemo tako doći i do opozicije», ove primisli su ubrzo nestale. Kardelj verovatno
nikada ne bi prešao Rubikon ka višepartizmu, a Tito pogotovo. Decembra 1971. otvoreno je
priznao: «Ali vam kažem, drugovi, da sam bio dosta nezadovoljan sa VI kongresom. Nije mi se
to svidjelo, ali sam popustio. To je bio prvi znak da se SK pomalo pasivizirao, da ljudi često ne
znaju razlog zbog čega postoji, jer se ne smiju ni u šta miješati. Mislilo se da će sve ići glatko,
demokratski i da će visoka svijest sve regulisati» (Tripalo 1990, str. 216). Po usmenom
svedočenju P. Stambolića piscu ovih redova Tito je bio kivan na saradnike prebacujući im u
užem krugu da su ga prevarili menjajući ime partije u Savez komunista. Do rascepa u vrhu dve
struje došlo je početkom 1960-ih: konzervativci su se zalagali za centralizaciju, a liberali za
reformu i decentralizaciju. U pozadini su stajali ekonomski interesi republika, ali i različito
shvatanje uloge partije i države. O tome se na ovom mestu neće šire raspravljati. Tito je uvek
bio jezičak na vagi između konzervativnih i liberalnijih struja zbog snage lične harizme koja je
uvek mogla pridobiti latentno autoritarno partijsko članstvo. Premda nepoverljiv i u osnovi
centralist, Tito se dugo kolebao između Rankovićeve i Kardelj–Bakarićeve struje. Promene je
prihvatao, ali uvek sa oprezom i nepoverenjem. Đilas izričito tvrdi da je Tito bio
najkonzistentnija ličnost u vrhu koja je dosledno ostajala na svojim pozicijama do kraja
(Đorgović 1989, str. 35). U Srbiji se, po Stamboliću, otpor konzervativizmu početkom 1960-ih
svodio na to da se Tito razdvoji od Rankovića i da se oslabi partijsko državna centralistička
osovina. Premda je u ideološko-organizacionom pogledu bio bliži Rankoviću, Tito se iz
instinkta opasnosti posle višegodišnjeg manevrisanja priklonio liberalnoj struji. Rušenje
Rankovića za Tita je bilo teško, čak i bolno, jer se sa njegovim padom lišio nekih ključnih
kontrolnih ustanova sistema (Petranović 1994, str. 269). Ranković je kritikovao srpski
nacionalizam, ali je bio protiv demontaže federacije. Bilo je mišljenja da ga pravi nacionalisti
po republikama nisu prihvatili upravo zbog njegovog centralizma, jer je svako težio da sam
davi u svom toru. I Čolaković je u svom dnevniku zabeležio da je u osnovi sukoba bio sudar
dveju različitih zamisli razvoja (Antonić 1991, str.124).
Sukob sa Rankovićem nije bio lišen ni elemenata borbe za nasledstvo i rivalstva sa Kardeljem.
U visokim krugovima UDB-e držali su da oni treba da vide ko šta misli u partiji, pa su počeli da
se mešaju. U tim krugovima razvila se kombinatorika o nasledniku Tita, pri čemu se mislilo na
Rankovića. Tripalo i Tuđman pišu da se u hrvatskoj partiji govorilo da je Tito već toliko dugo
na čelu partije, kao nijedan srpski vladar, pa je normalno da ga Ranković zameni (Tripalo 1990,
str. 69, Tuđman 1990, str. 205, Vuković 1989, str. 23). Glasine o Rankoviću kao Titovom
nasledniku mogle su da izazovu podozrenje i bojazan od srpske dominacije, ali nema dokaza da
je sam Ranković tome smerao. Opovrguta su i mišljenja da je ozvučavanje Titovih prostorija
uzrok čistke, jer je obezbeđenje Tita bilo u nadležnosti vojne bezbednosti (Vuković 1989, str.
70). Ima mišljenja da su jula 1966. Sovjeti pokušali da spreče obaranje Rankovića. Po nekim
svedočanstvima (o čemu nema tragova u domaćoj literaturi), Brežnjev je to pokušao preko
Gomulke, a post festum i lično septembra 1966. u Beogradu (Clissold, 1975, p. 110). Teško je
verovati da je Ranković bio prosovjetski usmeren, ali je verovatno da i Rusima nije odgovarala
68