Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

nahođenju interveniše i u Jugoslaviji, ako ova bude «napadnuta» ili ako tekovine socijalizma u
Evropi budu ugrožene. Kosigin je tvrdio da Jugosloveni gledaju na svet idealistički, a u praksi
manevrišu između dva bloka da bi izvukli korist sa obe strane. Sovjeti nisu imali visoko
mišljenje o snazi nesvrstanosti i na nju su gledali u duhu Staljinovog pitanja o papi: «Koliko
papa ima divizija?» SSSR je tražio oštriji antiimperijalistički kurs nesvrstanih i bio
zainteresovan za teritorijalno povezivanje Varšavskog pakta preko Balkana sa Mediteranom
radi konsolidacije ekspanzije ka jugu i Bliskom istoku (Mićunović 1984, str. 82-83). Do
zahlađenja odnosa dolazilo bi kada bi Jugoslavija odbijala da primi sovjetske ratne brodove u
svoje luke ili kada bi, kao juna 1970, odbila ruski zahtev za prelet aviona preko SFRJ. Kada je
oktobra 1970. američki predsednik Nikson posetio Beograd, u Rusiji su kružile neslužbene
parole o Jugoslaviji kao delu vojnog poligona NATO-a, a sovjetska štampa je pisala da se ne
može sedeti na dve stolice, kao što to pokušava Jugoslavija. Pojačani međunacionalni sukobi u
Jugoslaviji su, s jeseni 1970. izazvali nagli porast sovjetskog intreresovanja. Brežnjev je aprila
1970. nudio čak i pomoć, ali je Tito odgovorio da ćemo sami srediti stvari (Vuković 1989, str.
516). Kada su u proleće 1971. Rusi dozvolili da ibeovci u Moskvi javno napadnu Tita, po
svedočenju B. Šoškića, ovaj je bio vrlo pogođen i govorio; «Zar smo sve ovo radili da bi na
kraju krčili šume u sibirskoj tajgi ?». Tim povodom P. Stambolić je primetio da je dobro što su
to Rusi učinili jer se Tito posle toga trgao i zbog toga sada ne bi popustio Rusima (Vuković
1989, str. 556). Marta 1971. delegacija SKJ je gost na 24. kongresu KP SSSR-a, a Brežnjev
stiže u Jugoslaviju septembra 1971. naporedo sa američkim otvaranjem prema NR Kini,
Sovjetski Savez se trudio da ojača uticaj na Balkanu i bar stvori privid približavanja Jugoslavije
lageru. Svakodnevicu pregovaranja sa Sovjetima može dočarati beleška Z. Vukovića:
«Septembra 1971. u usaglašavanju teksta zajedničke izjave bilo je dosta spora. Brežnjev je
držao i čitao tekst i govorio šta može da se prihvati, ali je najviše natezanja bilo oko toga da li
ponavljati načela Beogradske deklaracije ili ne. Tepavac je nauporniji, zatim Kardelj,
Mićunović, Dolanc – smatraju da treba da uđe izvesno sažeto ponavljanje, dok Brežnjev i Rusi
drže da ne treba ponavljati... Tepavac upozorava da se nijedamput ne spominje suverenitet.
Brežnjev: Pa šta vi hoćete? Tepavac: Suverenitet... Brežnjev: Molim Vas, nemojte Vi meni
diktirati (oštrim tonom), zar neko od vas može misliti da sam ja protiv suvereniteta Jugoslavije?
Tito: Ne treba zatezati, ne treba se svađati. Tepavac: Nadam se da se nećete naljutiti (i
obrazlaže dalje predlog). Brežnjev: (smireno) Ne ljutim se. Prihvaćena je samo kratka formula
o Beogradskoj i Moskovskoj deklaraciji» (Vuković 1989, str. 577). Titovi saradnici bili su
zaduženi za nepopuštanje, a on je, delujući naizgled umerenije, smirivao situaciju.
Kada je Titu za njegov 80-i rođendan u Moskvi, juna 1972, dodeljen orden Lenjina izgledalo je
da su mnoge nesuglasice prevladane. Tito je na svečanosti govorio o Jugoslaviji i SSSR-u kao
«bratskim zemljama», što su neki zapadni posmatrači povezivali sa čistkama nacionalista i
liberala u zemlji, zaključujući da je na delu «resovjetizacija» Jugoslavije. Septembra 1972.
Kardelj upozorava na opasnost da Jugoslavija postane zavisna od zapadnog kapitalizma, a
poboljšanje odnosa sa SSSR-om platili su srpski liberali. Premda je čehoslovačka kriza 1968.
uznemirila SKJ, ona nije ostavila dubljih tragova u jugoslovensko-sovjetskim odnosima.
Pristanak Jugoslavije na normalizaciju odnosa je bilo indirektno priznanje vodećeg položaja
SSSR-a u istočnoj Evropi. S druge strane, o udaljenosti Jugoslavije od lagera svedoči i okolnost
da je Tito samo nekoliko nedelja posle Brežnjevljevog boravka u Beogradu krajem 1971.
odleteo u zvaničnu posetu SAD. Ekvidistanca nije nikada gubila aktuelnost. Kada je početkom
1973. grupa Titovih poštovalaca na Zapadu počela da ističe njegovo ime kao kandidata za
Nobelovu nagradu za mir, predlog je, kako je izvestila «Pravda» 15.5.1973, toplo podržala i
Moskva (Clissold 1975, p. 88). Već su glasovi o mogućoj kandidaturi jačali Titov međunarodni
renome čija je najbolja potvrda bio kredit od 540 miliona dolara odobren krajem 1973, kao
najveća suma ikad prispela od SSSR-a. Uprkos svemu, Tito je uporno odbijao osnivanje društva
srpsko-ruskog prijateljstva, dok je januara 1971. osnovan u Beogradu Komitet za proslavu
2.500 godišnjice Iranske imperije, sa R. Čolakovićem na čelu, u kom su bili I. Andrić i V.
Vlahović (Antonić 1991, str. 261). Odbijao je da se odviše veže za sovjetsko naoružanje koje
mu je nuđeno (jer su uz naoružanje išli instruktori i zavisnost od delova). Po cenu velikih
139