Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

žrtve kod nacionalne inteligencije još je rizičnije. Od kadrova Hrvatskog proljeća nastao je
HDZ. Tito jeste odgovoran za posledice procesa u kom su se žrtve pretvarale u dželate. Na
Balkanu je vrlo rizično stvarati žrtve, jer ove lako vaskrsavaju, a još lakše se svete. Štaviše,
njihova osveta je samorazumljiva.U tom pogledu HDZ jeste više rezultat aktivnosti Titovih
žrtava, nego što je to bilo u Srbiji, gde se kao glavna žrtva izdvojio D.Ćosić, a u Bosni
A.Izetbegović. U Srbiji je proces revalorizacije žrtvi bio bezličniji. Veća je bila eksplozivnost
hrvatskog nacionalizma i secesionizma, između ostalog i otuda što su se ovde nacionalistički
kadrovi 1990. regrutovali iz redova Titovih žrtava. Ključni paradoks politike bio je u tome što
je Tito konzervativne nacionaliste snabdeo oreolom žrtve i time legitimisao i normalizovao
njihovu potonju osvetu. Manje je zanimljiv paradoks tzv. “osveta bivših lakeja”, odnosno
preobražaj komunista u antikomuniste po obrascu prenaglašenog pokajanja. Već danas je
vidljivo da globalizaciju mogu ugroziti njene žrtve (od deklasiranih grupa do Haških
osudjenika), ali je nemoguće predvideti situaciju u kojoj bi ovaj činilac mogao biti uspešan
detonator preokreta. Gubitnici u procesu modernizacije ne mogu se okrenuti Titu, ali se “oralna
istorija” živih sećanja na socijalizam opire modelskom demoniziranju socijalizma kao
totalitarizma.
Vođa partije bio je simbol radikalne izmene društvene strukture, tj. ubrzavanja horizontalne i
vertikalne pokretljivosti, što je važna strana modernizacije. Već je pomenuta nesumnjivo
progresivna aktivna mobilizatorska uloga Titove harizme u otporu fašizmu i staljinizmu.
Ubrzani posleratni razvoj olakšavan je ugledom države i Tita u svetu. Nije nevažno
svedočanstvo ugleda bila Titova sahrana, možda najveći skup šefova država u istoriji
čovečanstva. Konzervativna strana Titove harizme manje je istorijski specifična od pomenutih
mobilizatorskih učinaka. Nekritičko preuznošenje i divljenje bezkonkurentskom vođi
monopolske partije podsticalo je iracionalni idolatrijski odnos prema bezgrešnom pojedincu i
širenje iluzije o njegovoj spasiteljskoj ulozi. Tito je «izdanak vekova», «naša svekolika ljubav»,
on nas «uči kako da prepoznamo budućnost», «njegovo ime isceljuje», «Tito je večan», «njegov
dužnik je istorija» - stajalo je u euforičnim hvalospevima i porukama. Kao da je racionalistička
marksistička ideologija bila jedina brana njegovom iracionalnom obogotvorenju. Vera u
nepogrešivost vođe hranila je iluziju o nepogrešivosti partije i sprečavala problematizovanje
tekuće politike, što je kočilo njeno kritičko usavršavanje. Izrazit kult nepogrešivog vođe
olakšavao je održavanje i obnavljanje tradicionalno podložničkog i servilnog mentaliteta
rukovodećih kadrova. Lojalnost vođi i partiji zamagljivala je sistem privilegija, tzv.
kadrokratizam. Institucionalizovana nadmoć članova partije sprečavala je pristup upravnim
funkcijama stručnjacima vanpartijcima. Negirana je jednakost svih pred zakonom, a forsirana je
prosečnost lojalnih. U nauci i misli o društvu apologetsko ideološko znanje sprečavalo je
kritički duh, što je uopšte u kulturi podsticalo stvaranje neproduktivnog apologetskog odnosa
prema autoritetu. Za konstruktivno i napredno držano je samo ideološki ispravno mišljenje,
naročito u konzervativnoj Titovoj fazi 1970-ih. Dogmatizovani kult postao je sastavni deo
obaveznog rituala i političke socijalizacije, što je jačalo nekritičko mišljenje i sklonost ka
autoritetu uopšte. Kult Tita bio je najobavezniji u vojsci i partiji, a zatim u dnevnoj propagandi,
proizvodnji i umetnosti. Što je za funkcionisanje pojedinih ustanova bilo neophodnije idejno
jedinstvo, to je kult izrazitije dogmatizovan i nametan.
Tito je, kao mudar, pronicljiv i elastičan političar, vešto koristeći vlastiti autoritet u spoljnoj i
unutrašnjoj politici, uspeo je da kao vladar najduže održi u zajedničkoj državi jugoslovenske
narode i jugoslovenstvu obezbedi najtrajniju državnu formu. U istoriji levice ostaće zapamćen
kao vladar koji je, u granicama svoga vremena, pokušavao da demokratizuje socijalizam.
Pokušaj je bio daleko više nadahnut neposredno demokratskom plebejskom tradicijom
socijalizma nego traganjem za institucionalno pravnim regulisanjem podele vlasti. U Titovom
dobu liberalnoburžoaska demokratija nije bila obavezan obrazac koji je zemlji nametalo
216