Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

uklapa odbacuje se. Socijalizam se preobražava u totalitarizam, komunisti u dželate, a Tito u
ključnog upropastitelja. Službeno pamćenje je preko noći glavnog usrećitelja pretvorilo u
ključnog krivca za nacionalnu katastrofu.
Politizacija prošlosti prisutna je u svim zemljama bivšeg socijalizma. Sećanja razradjuju
političke partije: neke koriste poslekomunističku nostalgiju za sticanje podrške, druge i dalje
demonizuju socijalizam i hvale se antikomunističkim otporom. Poricanje prošlosti ima
različite verzije: umerenije struje zadovoljavaju se kritikom socijalizma, radikalnije traže
odmazdu. Najopštije govoreći kod nas su još uvek prisutna tri obrasca tumačenja istorije 20.
veka: komunistički, mitsko-nacionalni i samokritički-pluralistički. Svaki ima umereniju i
radikalniju verziju.
2. Tito u revidiranoj srpskoj istoriografiji
U kriznim periodima slabi i gubi se razlika između vrsta i posrednika znanja o prošlosti, između
kolektivnog pamćenja i istorije, između istoričara i ljubitelja istorije. Ljubitelji istorije krajnje
selektivno uprošćavaju sliku prošlosti, ali i sami istoričari koriste autoritet struke u političkoj
javnosti. Profesionalni istoričari nemaju ekspertski monopol. Ljubitelji istorije su tvorci
istorijske kulture, pre svega u medijima. Osim toga višeslojni kompleks istorijske kulture
oblikuje i oralna istorija, tj. porodični razgovori za stolom i među prijateljima. Neretko i mediji
određuju šta je istorijski prihvatljivo. Potreba za stvaranjem smisla posredstvom istorijske priče
još je akutna. Prošlost u obliku mita više doprinosi homogenizovanju nacije nego kritička
istorija. M.Albvas je razlikovao kolektivno pamćenje grupe i racionalno istorijsko pamćenje.
Istorija obrađuje delove prošlosti koji su u kolektivnom pamćenju prepušteni zaboravu. Otuda
istorijska nauka nije jednostavno institucionalizovano produženje kolektivnog pamćenja. Ona
se otima imperativima kolektivnog pamćenja, tako što traga za protivrečnostima,a ne za
skladom. Kolektivno pamćenje retušira prošlost, uopštava fragmente, gradi skladnu priču i na
taj način iskrivljava prošlost. Tamo gde se razlika između istorije i pamćenja ukida na račun
imperativa ovoga drugog, iščezava zajedno sa istorijom jedino sredstvo kritike javne upotrebe
prošlosti preko kolektivnog pamćenja. Pjer Nora je još oštrije razdvojio istoriju od pamćenja
(Nora 1989,8-9).Pamćenje vraća sećanje u sakralno, istorija ga otuda proteruje, pamćenje
izrasta iz grupe i pripada grupi, istorija pripada svima i nikome. Dok je pamćenje apsolutno,
istorija poznaje samo relativno znanje. Pamćenje je slepo za sve, osim za grupu koju povezuje.
Istorija je permanentna sumnja u pamćenje i njena uloga je da ga potisne i razori.
Ne samo za političare, nego i za mnoge istoričare prošlost nije ključ za razumevanje
sadašnjosti, već su potrebe sadašnjice ključ za preradu prošlosti. Na Balkanu su se misao o
društvu i s njom povezana slika prošlosti teško izdizali iznad protivrečnosti prostora, i otimali
od imperativa ideologije i kolektivnog pamćenja. Postojanost naučnika često je bila labilna,
kolebajući se u širokim amplitudama izmedju apologije tekućeg i demonizacije minulog
režima i njegove ideologije Žestina u kritici socijalizma može se tumačiti i pokušajem
iskupljenja zbog njegove ranije bezrezervne apologije. Ocena Tita je u poslesocijalističkoj
istoriografiji temeljito izmenjena. Tito je s razlogom skinut sa pijedestala nedodirljivosti, ali je
novi pristup stvorio niz isključivosti. Proučavanje istorije u misli o društvu jeste odgonetanje
složenosti, koja ne gleda sadašnjost samo kao rezultat prošlosti, nego pokušava da raspozna
uticaj prošlosti i na budućnost.
U tom sklopu treba biti kritičan i prema istoričarima. I istoričari lako poistovećuju vlastite
želje i vizije sa konstruisanim konačnim stupnjem razvoja, pa njihova savremena obrada
socijalizma teče unutar poredaka sećanja nove liberalne i konzervativne teologije. Manje ili
više latentno i kod njih je prisutno uverenje o kraju istorije koje je ugradjeno u opredeljenje.
Ovo uverenje gradi tvrdi poredak sećanja, kao okvir prerade komunističke prošlosti. Osim
toga, i istoričari su prinudjeni da u dobu burnih preloma uskladjuju vlastiti biografski
193