Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

prećutno. Nerado je gledao na mešanje u komandovanje i negovao lične ne mnogo srdačne
odnose s komandantima. I u smrtnim i pobedničkim ekstazama najbliže drugove držao je na
odstojanju. P. Stambolić zapaža da stalna Titova distanca od najbližih saradnika nije bila samo
znak nepoverljivosti već i svesti o vlastitoj harizmi. Jedini kolektivni sastanak Tita sa
komandom, po svedočenju K. Popovića, bio je na Petrovom polju avgusta 1943. sa starešinskim
kadrom 1. proleterske brigade. Inače, za razliku od Đilasa i Dedijera, koji pominju izvesne
Titove ratne greške (Pljevlja, Neretva, Sremski front), Koča Popović kao operativni komandant
to nigde ne čini (Popović 1988, Nenadović 1989). Đilas je ocene o Titu menjao, a s obzirom na
Kočinu kritičnost, teško je verovati da krupnije Titove ratne propuste ne bi izneo. Istini za
volju, u gerilskom ratovanju teže je utvrditi greške komande nego kod stajaće vojske, pa je i
Titovo komandantsko umeće teže oceniti.
Bilo kako bilo, Tito je, u konačnoj liniji, u ratu odlučivao o svemu i jedini je sve znao. Još u
ratu je znao da neku najpoverljiviju depešu iz Moskve zadrži za sebe (Dedijer 1991, str. 339).
O neprikosnovenoj moći do vlasti svedoči i njegov ratni titular. Bio je gensek KPJ, komandant
Vrhovnog štaba, Predsednik NKOJ-a i član predsedništva AVNOJ-a. Partizanski pokret, koji se
još u ratu trudio da se što više institucionalizuje, kao i priznati režim vlasti tražili su snažnu,
ujedinjavajuću, harizmatsku ličnost. Sličnu potrebu boljševičke partije jedva da treba pominjati.
Uprkos rastu slave i moći, Tito nikada nije popuštao u oprezu. Još u ratu je savezničkim
misijama ograničavao kretanje bez dozvole, zadržavajući ih u glavnim štabovima i dozirajući
obaveštenja (Đuretić 1985, II, str. 218). Čerčil svoj prvi susret s Titom avgusta 1944. opisuje
rečima: «Maršal koga su pratila dvojica telohranitelja surova izgleda od kojih je svaki nosio
automat, želeo je da ih povede sa sobom za slučaj izdaje sa naše strane. Bio je odvraćen od toga
sa izvesnom teškoćom, te mu je predloženo da ih umesto toga dovede na večeru da ga čuvaju»
(Čerčil VI, str. 83). Ili na drugom mestu: «Pošto je živeo na Visu 3-4 meseca pod našom
zaštitom, Tito se odjednom izgubio ne ostavivši adresu, ali zadržavši stražare oko svoje pećine
kako bi izgledalo da je još tu. Uputio se u Moskvu, a Molotov je to priznao. To neotmeno
ponašanje Rusi pripisuju Titovoj nepoverljivosti skopčanoj s njegovim seljačkim odgojem»
(Čerčil VI, str. 209). U ovom periodu Tito je već bio zapovednik značajne vojne formacije,
okrunjen harizmom. U ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta, iz septembra 1944, stoji
da se u ovom periodu (kada je trebalo razbiti novi nemački front sever-jug u povlačenju) Tito
pojavljuje kao vojni faktor u velikom raspletu na glavnom borbenom pravcu i kao osnivač
socijalističkog državnog jezgra u svetu jugoistočnih i istočnoevropskih država koje su se
nalazile u punom preobražaju (Petranović 1988, str. 149). Ne više gerilska, nego stajaća vojska
od blizu 800.000 ljudi bila je vojna osnova Titovog uspona kao državnog vođe 1945. godine.
Sa jačanjem moći i autoriteta unutar i van zemlje rasla je i Titova lična autoritarnost što nije
neobično u uslovima ratnog komandovanja i partije čija su načela bila demokratski centralizam
i monolitnost. Kada se ima na umu šira balkanska neprosvećenost okoline kao i Titovo
relativno oskudno obrazovanje, bilo bi nerealno očekivati demokratsko ponašanje vođe ponetog
slavom ili kolegijalnost koja bi prevazilazila nužno konsultovanje. Strukturno uslovljena
autoritarnost (civilizacijsko i ideološko nasleđe) lako je podsticala ličnu (Titova sklonost
raskošnoj uniformi), a sjaj slave širio je prostor neodmerenoj ličnoj vlasti. Tek će sukob sa
Staljinom 1948. nagnati Tita na, doduše privremeno, nešto kolegijelnije rukovođenje unutar
najužeg kruga saradnika. Bespogovorni Titov autoritet i s njim skopčana autoritarnost u periodu
do osvajanja vlasti bili su važna pretpostavka prevazilaženja haotične balkanizacije, ujedinjenja
balkanskog prostora, ubrzane posleratne modernizacije i ograničene demokratizacije.
VI
Titova samostalnost pre zaposedanja vlasti bila je niža nego nakon 1945. Ni unutar prikazanog
perioda nije uvek bila istog stupnja, već je konstantno rasla. U sklopu ovog procesa udeo ličnih
crta ne treba potcenjivati, ali ni zaboraviti da su glavne operativne osobine vođe (oprez,
budnost, disciplina, autoritarno nametanje jedinstva, monolitnost, hrabrost i osećanje opasnosti)
formirane pod direktivnim uticajem poželjnog lika komunističkog kadra u ilegalnim uslovima.
54