Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Uzroke, posledice i istorijsku funkcionalnost Titove spoljne politike građene na načelima
ekvidistance moguće je potpunije sagledati samo iz perspektive dugih istorijskih procesa koji su
se prelamali na Balkanu. U poslednja dva stoleća zapadne sile su se trudile da na Balkanu
spreče nastanak snažne slovenske države zbog mogućeg ruskog uticaja na nju. Čerčilova težnja
za obnovom Austro-Ugarske bila je najotvorenija verzija ove politike, a slični skriveni motivi
verovatno su prisutni i u Dejtonskoj računici 1995. Ruske i sovjetske pretenzije ka Balkanu
takođe su bile trajne, izuzev perioda unutrašnjih kriza u Rusiji, kada su privremeno napuštane.
Titova politika ekvidistance podstaknuta je najpre strahom od Čerčila, a potom od Staljinove
hegemonije i proruskih osećanja kod Srba. Snažni, ne uvek otvoreni panslavizam balkanskih
naroda u Titovom dobu se podudarao sa SSSR-om. Tito je vešto koristio snagu dugih procesa
(panslavizam), preusmeravajući ih u procese suprotnog smera (srpski antistaljinizam i
antisovjetizam). Ovako preusmereni i preoblikovani panslavizam u obliku jugoslovenstva Tito
je u povoljnoj bipolarnoj situaciji iskoristio za stvaranje diferenciranog i iznijansiranog
spoljnopolitičkog kursa lišenog ideološkog balasta. U otporu fašizmu za vreme rata ili u
pretnjama NATO-a krajem 1940-tih panslavizam je aktiviran u otvorenom obliku ili u
ideologizovanom obrascu proleterskog internacionalizma. S druge strane, u trenucima
ugroženosti sa Istoka službena politika ekvidistance uspešnije je neutralisala proruski
panslavizam delova partije i stanovništva od otvorenog antisovjetizma ili upozoravanja na
velikoruski hegemonizam. Nesvrstanost je neosetno iznutra slabila panslavizam. Otuda je
preciznija ocena da je Tito pomenuti dugi i snažni istorijski proces oslabio i preusmerio u težnju
srednjeg ritma (komunistička i radnička solidarnost) i vešto je iskoristio za održavanje
unutrašnjeg jedinstva zemlje (neutrališući rusofobiju nepravoslavnih jugoslovenskih naroda) i
zapažene spoljne nezavisnosti.
Neobično popularna spoljna politika bila je važna komponenta unutrašnje. Pružala je šire
mogućnosti vladajućoj partiji i vođi da ugledom u svetu pokriju različite manje popularne
strane unutrašnje politike (čistke i ideološki monopol). A okrenutost vanblokovskoj politici
prevazilazila je tradicionalno konfesionalno podvajanje stanovništva i, najposle, donosila zemlji
ekonomske dobiti. Ima mišljenja da je jugoslovenska diplomatija sa zakašnjenjem otkrila
Evropu, ali, kako zapaža Petković, nesvrstanost nije bila tome prepreka. Još su manje opravdani
prigovori da je Titova spoljna politika bila antisovjetska, a time i antisrpska. Od 1953. do 1978.
šefovi diplomatije bili su Srbi, u različitoj meri samoinicijativni, ali nikada samostalni. Koča
Popović je verovatno bio najuticajniji šef diplomatije (od 1953. do 1966.) koji je naginjao
Zapadu, M. Nikezić i M. Tepavac su takođe bili evropski usmereni, a M. Minić je strepeo od
sovjetskog uticaja na nesvrstane. Tito je sam birao šefa diplomatije, koji je bio s njim u
neprekidnoj vezi.
Nesmotreni pritisak Staljina 1948. na Jugoslaviju nagnao je vrh KPJ da međunarodni oslonac
potraži na drugoj strani, ali su i pre toga postojale težnje za samostalnošću kod u ratu
osvedočenog aktivnog antifašističkog vođe. U određenom trenutku su ove ambiciozne Titove
spoljnopolitičke pretenzije 1945-1948. isprovocirale sukob sa Staljinom jer su remetile tadašnju
sovjetsku spoljnu politiku koja se trudila da eliminiše sukobe sa Zapadom na tačkama koje nisu
bile od suštinske važnosti za položaj SSSR-a. Titovo nestrpljenje i spoljnopolitičke namere
kosili su se sa Staljinovom računicom. Pitanje je da li bi popustljivija Staljinova politika prema
KPJ trajno suzbila njenu težnju za povlašćenim statusom i izdvajanjem. Izgleda da u svemu
tome svest Tita o značaju vlastite harizme u svetu nije imala malu ulogu. Đilas piše da je Staljin
lično, ne krijući izdvajao ratnika Valtera iznad ostalih socijalističkih vođa (kuferaša), a Dedijer
tvrdi da je posle smrti Staljina Titu porastao apetit da svoju vladavinu proširi i izvan Jugoslavije
i u neku ruku bude prvi čovek od Jadrana do Vladivostoka (Dedijer 1991, str. 325). Teško je
proveriti ovu Dedijerovu tvrdnju, ali je sasvim izvesno da su Titove spoljnopolitičke ambicije
bile iznad mogućnosti države osrednje veličine i snage. Samopouzdanje države koja je pružila
krupan prilog otporu Hitleru i Staljinu i Titova lična uznetost i ponos , bez sumnje, su snažili
ambicije vrha partije, ali ipak ne toliko da bi oslabili realističnost diplomatije. U smelim
diplomatskim potezima rizik je bio prisutan, ali je izgleda uglavnom solidno bio odmeren.
Krupan ugled antifašiste i antistaljiniste Tito je umešno koristio u unutrašnjoj i spoljnoj politici.
152