Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Govorilo se o republici, a o Jugoslaviji se ćutalo. Bilo je skoro sramota da se prizna da si
Jugosloven. Ja za sebe kažem: ja sam Jugosloven i ništa drugo ne mogu biti. Ja sam Jugosloven
i po svojim obavezama, po svom položaju, a i po svom duhu. Ali ja nisam zatajio da sam rođen
u Hrvatskoj. Zašto da sada ističem da sam Hrvat. Ja sam odrastao u Jugoslaviji u sredini
radničke klase. A takvih ima na stotine hiljada» (Perović 1991, str. 316-317). Trudio se da
državu održi elastičnom ravnotežom ravnopravnih nacija, ali nije prezao od opomena da se
jedinstvo može održati i drugim sredstvima. Decembra 1971.opominjao je hrvatsko
rukovodstvo: «Ja sam protiv unitarizma versajske Jugoslavije i ostataka dogmatskog
unitarizma. Ali ako se radi o jedinstvu naše zemlje, o Jugoslaviji kao nedeljivoj celini – onda
sam ja za takav unitarizam, za takvu jedinstvenu Jugoslaviju. A onda to nije unitarizam, nego
jedinstvo – naše jedinstvo» (Tito 1982, str. 124-125). Više puta je upozoravao da se ne sme
dozvoliti da zbog šovinizma Jugoslavija izgubi ugled u svetu. Premda nepopravljivi boljševik,
bio je trezven i pragmatičan jer je sagledao sve prednosti koje zemlja može izvući iz
međunarodnog prestiža.
Ne bi trebalo potcenjivati integrativnu ulogu Titovog jasno iskazivanog nadnacionalnog
samopoimanja. Ipak Titovo jugoslovenstvo nije do kraja bilo usklađeno sa nekim važnim
segmentima unutrašnje politike koji su ishodili iz prioriteta spoljne politike (stvaranje novih
nacija i uzdizanje nacionalnih manjina u narodnosti, što je jačalo neprogresivnu konfliktnost u
državi). Osim toga, danas su vidljivi i neki drugi propusti naglašene ideološke
internacionalizacije. Gotovo pola stoleća integracija države počivala je na nepromenjenom
monopolskom idejno-ideološkom osloncu, što je sprečavalo razvijanje neideoloških
integrativnih sredstava. Premda je Titovo, u osnovi, nadnacionalno samopoimanje izviralo iz
ideološki shvaćenog jugoslovenstva (proleterski internacionalizam), praktično politička vizija
institucionalnog regulisanja međunacionalnih odnosa bila je znatno više pod uticajem
pragmatičnih unutrašnjih i spoljnopolitičkih interesa. Strah od nacionalizma najbrojnije nacije
(a ne odbojnost i mržnja prema Srbima), formiran pod uticajem Kominterne, izgleda, takođe,
imao je izvesnu ulogu u balansiranju međunacionalnih odnosa. Koča Popović, koji je stajao
izvan međurepubličkih sukoba, svedočio je da je kod Tita bilo zaziranja od nekih Srba, ali to
nije bila hrvatska odbojnost nego autoritarna, vladarska predostrožnost: favorizovao je
poslušne, a potiskivao neistomišljenike (Nenadović 1989, str. 144). Ocena istorijskog značaja
Titovog samopoimanja tesno je skopčana sa granicama njegove internacionalističke politike
koje su u različitim periodima bile posledica isključivog prioriteta ideoloških ciljeva ili rizične
pragmatike političkih ustupaka. Spoj spremnosti za manevar i nepokolebljivosti oko načela ipak
nije u svim periodima bio politički celishodan.
Iz ukratko rekonstruisanog Titovog samopoimanja samo se donekle mogu naslutiti lične crte
vladara. Rođenjem stečeni, detinjstvom, mladošću i obrazovanjem formirani karakter čvršće je
uobličen profesionalnom partijskom aktivnošću (u ilegalnim uslovima i na vlasti) za koju je
Tito bio vezan više od 60 godina svog života. Trebalo bi se zadržati na nekim važnim
psihološkim crtama koje su mogle imati značajnije političke posledice. Možda bi najpre trebalo
pomenuti sposobnost promišljanja raznovrsnog ličnog političkog iskustva, koja se, doduše nije
uvek ispoljavala na isti način. U različitim vremenima kod političara korisne su različite
osobine. U ustanku i borbi to su odlučnost, hrabrost i određena impulsivnost ako je skopčana sa
dobro proračunatim rizikom. U miru su korisniji taktičnost, mudrost, dalekovidost i oprez.
Premda temperamentan, Tito je na vlasti bio manje impulsivan nego kao prkosni ilegalni
revolucionar. Nisu ga smirile samo godine nego i nepoverljivost, komunistička doktrinarnost i
ritam ustanova vlasti. Ideološka postojanost vremenom je prerasla u dogmatsku istrajnost, a
nepoverljivost u otpor promenama. U svemu tome postojani rast ugleda jačao je svest o vlastitoj
nezamenljivosti. Sa 53 godine došao je na čelo države, u 56-oj je izdržao Staljinov napad, sa 62
trijumfalno je dočekao Hruščova kada je ovaj stigao na pomirenje, u 70-oj mogao je da sagleda
modernizacijske tekovine socijalističkog razvoja i da postane jedan od lidera nesvrstanih.
Premda u osnovi boljševička, Titova zrela politička uverenja bila su manje netolerantna, naivna
i romantična nego u mladosti ili nego što su bila kod njegovih mlađih saradnika. Uz relizam
koji je jačao sa godinama i bio lišen suvišne osvetoljubivosti, trajno je bilo prisutno dogmatsko
205