Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

76). Neslaganja sa Kočom i Nikezićem bila su druge prirode. Nikezić je u razgovorima s Titom
bio otvoren, odmeren i tvrd, na šta ovaj uopšte nije bio navikao. Iznosio je Titu istine o Srbiji
hladno, argumentovano i racionalno, ne gubeći se u velikoj priči. Niko drugi iz Srbije nije tako
s Titom razgovarao. Prvi je predočio Titu da se sa Srbijom ne može manipulisati. Nije bio
glagoljiv. Ali kada je govorio, njegove logične, argumentovane i odlučne reči su delovale poput
malja. Tito to nije voleo, niti je to mogao da podnosi (Čkrebić 1995, str. 213). Tripalo piše da je
krajem 1960-ih postojala tendencija jedne grupe rukovodilaca, u čijoj je pozadini stajao Koča
(a indirektno i Kardelj), da smanje Titovu «autokratsku vlast» i omoguće normalno
funkcionisanje Ustava (Tripalo 1990, str. 84). Još neka svedočenja mogu upotpuniti sliku
Titovog ponašanja.
Pored prigušenog otpora saradnika, bilo je i nekoliko kriznih situacija u kojima je bilo reči o
Titovoj ostavci. Jednu od prvih iz decembra 1941. pominje Đilas, kada je zbog neuspešnog
napada na Pljevlja Tito ponudio da se povuče, ali je to bilo odbijeno. Pod pritiskom Staljinovih
kritičkih pisama s proleća 1948. Tito je pretio ostavkom na mesto predsednika vlade ukoliko se
ne uspostavi jedinstvo u vrhu. U zapisnicima Politbiroa CK SKJ stoji da je Tito 1948. mislio na
ostavku (Zapisnici 1995, str. 258), a Petranović dodaje da se Titova ostavka pominjala na
sastanku Plenuma CK KPJ od 12. i 13. aprila 1948. na kome je usvojen odgovor na prvo
Staljinovo pismo (Petranovićeve napomene u Zapisnici 1995, str. 670). Izgleda da je ovde više
reči o pretnji ostavkom nego o stvarnoj nameri ili probi. Jedna od ozbiljnijih kriza režima bila je
juna 1968, kada su se među studentima čule i antititovske parole. Po svedočenju Stambolića,
od Tita koji je bio na Brionima, tražena je saglasnost da se jedna vojna jedinica pokrene iz
Požarevca. Njegova prva reakcija bila je: «Šta je bilo, uplašili ste se? (Đukić 1992, str. 235).
Bunt mu je smetao i bio je zabrinut zbog svog renomea i ugleda koji je Jugoslavija uživala u
svetu. Obraćajući se javno studentima preko TV, odlučno je stavio svoj ugled na probu,
pominjući i moguće povlačenje. Kriza je prevladana jer su studenti izolovani, a partijska
mašinerija uspešno je presekla njihovo povezivanje sa nezadovoljnim radništvom. Juna 1968, u
jeku studentskih zbivanja, prilikom dočeka predsednika Indije, služba bezbednosti je predlagala
da se ne ide pored studentskog grada, ali je Tito to odbio (Vuković, 1989, str. 191). Nuđenje
ostavki može biti proba, tj. ispitivanje lojalnosti saradnika preko reakcije na taj test. Juna 1945.
Staljin je posle velike parade na Crvenom trgu održao čudan govor na ručku sa rukovodiocima,
pominjući mogućnost skorog povlačenja. Većina je posumnjala da je želeo da ispita reakciju
prisutnih koji su odmah protestovali. Slično je pomenuo oktobra 1952. na sastanku CK.
Reakcija je bila ritualni protest prisutnih (Boffa 1985, II, str. 259. i 311). Početkom 1970. Tito
je rekao Nikeziću da je umoran i da bi počeo da nešto prepušta drugima. Pitao je, koju dužnost?
Nikezić mu je rekao da ostavi partiju, da je kao šef države poznat u svetu, a to je važnije za
narod. Predsednik SKJ može biti i neko od bliskih saradnika. Tito se složio. Ipak je to bila više
proba nego stvarna rešenost (Perović 1991, str. 125). Stambolić svedoči da se Tito zalagao za
stvaranje neformalne grupe za stalno konsultovanje (4-5 ljudi), a znao je da sazove najuži vrh
na dogovor, a da je odluku već bio doneo. Trebalo je ispitati raspoloženje. U više navrata
prkosno je naglašavao kontraostavku. Jula 1971. obraćao se hrvatskom rukovodstvu: «Ja neću
govoriti o drugima, ali sada je počeo kurs napada na mene i kod vas i u Srbiji. Meni je dosta
vlasti, ali sada kada je ovakva situacija, neću da idem» (Tripalo 1990, str. 154-155, Dragosavac
1985, str. 49). Istom prilikom je pripretio: «Ja ću morati javno istupiti i znam da ću radnike
imati na svojoj strani» (Dragosavac 1985, str. 51).
Sigurnost u masovnu podršku nije ga lišavala opreza i uzdržanosti od «suvišnog» zbližavanja sa
saradnicima. Tripalo pominje da je Tito imao prema svima vidnu distancu i nikome nije dao da
mu priđe preblizu. Po svedočenju Čolakovića, Bakarić je tvrdio da nikada nije bio prisan sa
Titom, već da je Stari bio prisan sa Kardeljem i Rankovićem, a onda sa Ivanom Mačekom,
Krajačićem i Kopiničem (Antonić 1991, str. 515). Kardelj je Stamboliću februara 1972. rekao
da je Tito površan i da nije više u stanju da dublje ulazi ni u jedno pitanje, nego da obično
reaguje na osnovu neposrednih utisaka ili informacija koje najviše dobija od vojne obaveštajne
službe (Vuković 1989, str. 641). U ovom sklopu pominje se i aktivna uloga Jovanke Broz
(Vuković 1989, str. 586). I Tepavac pominje slično Kardeljevo mišljenje o Titu (Đukić 1990,
82