Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Po dostupnoj literaturi i usmenim svedočenjima, Titova arbitraža u ovoj fazi bila je kolebljiva i
nesigurna. U Skoplju je govorio protiv slovenačkih pritisaka, a u Zagrebu priznavao da su
otuđeni centri finansijske moći u Beogradu, što je trebalo da sugeriše da su Srbi izgubljenu
političku prevlast zamenili ekonomskom. U složenoj mreži sukoba i prelivanja dohotka nije
bilo lako arbitrirati, a Titovu kolebljivost je izgleda pojačavao najuži krug saradnika koji je
sprečavao pristup predsedniku. Tu je najzagonetniju ulogu imala kontraobaveštajna služba. Od
pomenutih uticaja i nesumnjivog kolebanja trebalo bi odvajati nužni politički pragmatizam, tj.
okolnost da je u Titovim govorima uvek bilo prisutno različito akcentovanje osetljivog
nacionalnog pitanja. Ne bi trebalo u oportunizam ubrajati njegov napor da ističe ono što je kojoj
sredini odgovaralo i time ublažava napetosti. Ovde treba navesti samo nekoliko primera
prilično razumljive elastičnosti: maja 1945. Zagrebčanima se obraća «kao Hrvat» (Tito 1977 b,
str. 91), marta 1969. omladini i studentima podvlači da je Jugosloven, «ali po nacionalnosti
Hrvat» (Tito 1977 b, str. 335), oktobra 1971. vojsci na manevrima «ja sam Jugosloven i ništa
drugo ne mogu biti» (Tito 1977 b, str. 423). Bilo bi pogrešno ovu elastičnost svesti na puki
pragmatizam ili oportunizam. Retorika svakog političkog vođe iziskuje prilagođavanje ključnih
gledišta različitim delovima populacije. U ovom pogledu Tito nije bio izuzetak, a izgleda da je
u složenoj višenacionalnoj državi pomenuta elastičnost bila nužni sastojak integrativnog
manevra koja nije mnogo uticala na slabljenje Titove popularnosti u različitim delovima
zemlje. Ako su upućeniji posmatrači i mogli uočiti Titova različita, pa i oprečna akcentovanja
nekih važnih idejnih sadržaja, najvećem broju građana i članova SKJ to je ostajalo zamagljeno
ili manje važno u odnosu na ključni refren šefa partije o «jedinstvenoj jugoslovenskoj radničkoj
klasi i jedinstvenom suverenitetu države (Tito 1977 b, str. 410 i 434).
Protivrečni proces politizacije ekonomskih međunacionalnih napetosti i kolebljivo laviranje
ostarelog predsednika je u ovom periodu prilično jasno obelodanila 10. sednica CK SK
Hrvatske januara 1970. Osnovni zaključci koje je usvojio ovaj skup hrvatskih komunista, po
Pečujlićevom svedočenju, bili su Bakarićevi. U njima stoji da je unitarizam i savezni
centralizam sa osloncem na Srbiju, a ne nacionalizam, glavna opasnost, zatim da je u
centralističkom režimu Hrvatska eksploatisana i da je CK SK Hrvatske nosilac
najprogresivnijih težnji radničke klase u zemlji. Tu je osuđena kao unitaristička kritika
hrvatskog nacionalizma koju je izneo dalmatinac Miloš Žanko, potpredsednik Skupštine
Jugoslavije. Tito je podržao zaključke 10. sednice i osudio «Borbu» što dramatizuje slučaj
Žanka. Sam Žanko je govorio o šovinizmu demoralisanih revolucionara i njihovom savezu sa
mediokritetima. Nekoliko godina ranije u zagrebačkom «Vjesniku» pisao je da će se pravi
komunista boriti protiv svog šovinizma, a šoveni protiv tuđeg. Žanko je bio od ređih Hrvata u
vrhu koji je skretao pažnju na neprekinutu liniju od ustaštva do politike CK Hrvatske krajem
1960-ih, ali je upozoravao da i Srbi treba da budu aktivniji u borbi protiv svojih šovinista.
Nakon kritike nije hteo da podnese ostavku niti je priznavao odgovornost. Po Čolakovićevom
pisanju Tito je mislio da se ovaj raskol može okončati zabašurivanjem. Najpre se složio sa
Žankom, a kasnije je podržao Bakarića. Titova kolebljivost jačala je napetost u vrhu. Kardelj je
oprezno lavirao kritikujući Hrvate i trudeći se da sačuva Titov autoritet. A. Bebler je smatrao da
je hrvatska hajka protiv Žanka u stvari borba protiv Bevca, koji je potisnuo Bakarića iz vrha.
Više tumača ovih zbivanja slaže se da je Tito nesmotrenom podrškom 10. sednici dao zeleno
svetlo usponu hrvatskog nacionalizma (Perović 1991, Antonić 1991). Ne manje zanimljiva
okolnost od Titovog kolebanja bila je prilično energična Kardeljeva osuda 10. sednice. Oprezni
Slovenac odmah je uočio da ako bi sve republike počele sa pritiskom sličnom hrvatskom onda
je jasno da stvar može da se završi sa pravom jačega. Slično predratnom instinktu Antona
Korošeca ocenio je da u takvim uslovima Slovenija mora da gubi. Slično Korošecevom bloku
sa Aleksandrom protiv Hrvata i Kardelj je osudio obračun sa Žankom, optužio Hrvate za
avangardizam i metod stvaranja monolitnog jedinstva CK SKH, i po nekim svedočenjima Titu
rekao da se ne slaže sa njegovom podrškom. Trebalo mu je manje vremena od Tita da sagleda
kuda vodi hrvatski pritisak. Pod uticajem Kardelja na sednici Izvršnog biroa Tito je povukao
svoje mišljenje o 10. sednici, a na prigovor o prethodnoj podršci nervozno je reagovao tvrdeći
da nije svemu dao podršku, pa čak i da je Žanko bio u pravu i da ga treba vratiti u SK (Vuković
114