Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

totalitarnog modela, ali i nacionalističke, konzervativne kao i samoupravne jednostranosti. Nije to
bio obični autoritarni paternalizam opterećen nasleđem balkanske olobodilačke političke kulture,
već daleko složeniji režim sa radikalnim, ali i konzervativnim,demokratskim i autoritarnim,
centralističkim i samoupravnim elementima. I tekovine ovog režima su protivrečne. To su visoka
vertikalna i horizontalna pokretljivost, industrijalizacija, kosmopolitizacija i sekularizacija
Zapadnog Balkana. Ali ne treba zaboraviti da je ovaj režim delom odgovoran i za ekplozivni
raspad SFRJ, jer je integracija komunističkog režima odveć počivala na ideološkim sadržajima, pa
je nakon nestanka SKJ nastao vakum integracije koji je lako odveo haotičnom rasulu.
Sam Tito nije krio nacionalno poreklo, ali je uvek istupao kao Jugosloven, a njegovo
jugoslovenstvo nije bilo deklarativno i pragmatično. Nadnacionalno samopoimanje izviralo je
iz marksizma, ali je bilo diktirano i organizacionom potrebom za integrisanje partije i države.
Svako državno sjedinjavanje različitih regiona i naroda traži snažnu integrativnu ustanovu
(crkvu, vojsku, partiju) i markantan lični simbol, čijom bi se harizmom prevladali lokalizmi.
Što se upečatljivije državnost i vlast mogla svesti na njen lični element, to je bilo lakše zadržati
je u posedu monopolske ustanove. U socijalizmu je nikada dovoljno jasno određena uloga
vrhovnog poglavara, u kom se prožimala lična državna i partijska komponenta, odgovarala
nejasno pravno regulisanom sklopu partije i države. Tito je bio komunista, klasni borac, šef u
svetu ugledne države i neprikosnoveni vodja partije, ali je ipak najvažnija funkcija njegove
harizme bila nadnacionalna i izmiriteljska. Neka poredjenja sa (1) globalnim istorijskim
oblicima autoritarne kosmopolitizacije, i (2) uže balkanskim verzijama jugoslovenstva mogu
doprineti celovitoj oceni ove komponente Titove harizme. Treba razlikovati korisnu prošlost
od raspoložive, a produktivno sećanje od onog koje otvara neprogresivne sukobe. Također ne
treba robovati strahu od zaborava, već se treba setiti budućnosti, a ne samo brinuti se o
budućnosti prošlog. U sklopu ovog napora treba oceniti ulogu Tita.
Istorija obiluje nizom primera gde je izrazito autoritarna vlast, posredstvom jedinstvene volje
vladara, njegovog kulta i propisa o njegovom poštovanju, integrisala široke prostore,
ujednačavala šarolike religije i običaje, omogućavala razmenu iskustva i usavršavala različite
delatnosti, pretvarajući efemerne oblasne zajednice u delove snažne države. Bio je to proces
deprovincijalizacije odozgo. U antici su kultovi živih vladara (Aleksandra Makedonskog i Julija
Cezara) bili snažni katalizatori kosmopolitizacije kontinentalnih imperija. Pri tome je važno
dodati da je na delu bio kult najboljeg oficira (vojskovođe), a ne prvog građanina.
Republikanski polis sa ograničenim autoritetom poglavara u Grčkoj i Rimu nije bio kadar da
kosmopolitizuje širi prostor. Monarhija i jedinstvena religija slamali su kultove kućnih
božanstava i u antici imali aktivniju kosmopolitsku ulogu. Vojskovođi – osloboditelju je teško
bilo regulisati autoritet; štaviše ovaj je smišljeno diviniziran, pa je antička republika prelazila u
monarhiju jer je nova zamisao vladara sa neomeđenim ovlašćenjima i iracionalnim autoritetom
božanstva, bila prikladnija za integraciju osvojenih etničkih šarolikih teritorija. Ni u potonjoj
istoriji nije potcenjivana državnointegrativna uloga kulta vladara, samo su,u zavisnosti od
stupnja razvijenosti bila različita organizaciona sredstva integracije i idejni sadržaj kulta. U
antici je agens kosmopolitizacije bila vojska i divinizirani vojskovođa, u najvećem delu
srednjeg i početkom novog veka to je bila hrišćanska crkva, a u novom veku različiti oblici
svetovnih ideologija. U konfesionalno podeljenoj državi neretko je vladar natkonfesionalnom
politikom jačao državno jedinstvo (Anri IV, Fridrih Veliki). U zaostalim sredinama
kosmopolitizacija prostora i centralizacija autoriteta vođe bila je neobično brutalna. Primer
ruskih vladara Ivana Groznog i Petra Velikog je u tom pogledu karakterističan, ali su slična
iskustva i Luja XIV i Fridriha Velikog. Pogrešno bi bilo nazvati ove vladare reakcionarnim, pa
čak i konzervativnim iako su se subjektivno zalagali za očuvanje feudalnih odnosa. Latentna
posledica njihove aktivnosti bila je upravo obrnuta: prevladavanja anarhičnog feudalnog
lokalizma, kosmopolitizacija države i centralizacija poglavarskog autoriteta. Značaj revolucije
Ivana Groznog u drugoj polovini 16. veka je u tome što je prevladao šarolikost običajnih prava
210