Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

aniš demokratiju od mene. Nikezić, pa to nema smisla'. 'Dosta je što odgovaram za Srbe, ne
mogu i za Švabe', rekao je Nikezić. Ali, Titu nije bilo do šale. Nastavio je: 'Poznajem ja i Dražu
i Peru...'. 'Dobro', zaključio je Nikezić, 'znate nas sve, pa odlučujte'». (Cit. prema Perović 1991,
str. 433). Pravog individualnog otpora Titu uglavnom nije moglo biti. Doduše, Tito je znao da
ustukne pred jedinstvenim blokom republičkog rukovodstva, ali čim bi se pojavila pukotina,
otpor je slabio.
Iz do sada poznatih dokumenata i svedočenja učesnika (Vuković 1989, Đukić 1990, Marković
1987 I, II, Tripalo 1990, Perović 1991) vidi se da je Tito arbitrirao prilično oprezno, trudeći se
da iz čistke izađe «čistih ruku», da to umesto njega urade drugi. Izričito je naglašavao kome ne
treba «prišivati rep» posle smenjivanja, mada su na nižim stupnjevima hijerarhije ova
upozorenja prenebregavana, pa su radi opomene članstvu visoki čelnici isključivani iz partije.
Iz više razloga Tito je izbegavao utisak političkog nasilja, stvarajući čak atmosferu drugarskog
razlaza i utisak čoveka koji prašta, pa čak se i čudi što se ostavka tako brzo podnosi. Želeo je da
se distancira od sovjetske prakse i u svetu održi ugled mirotvorca i demokrate. Unutar zemlje
takođe mu je bilo stalo da ostane blagi ali odlučni pravedni arbitar, a izgleda da ni lično nije
bio osvetoljubiv. Međutim, sa smenjenima se razilazio zauvek, i uprkos dugoj saradnji, retko je
koga primao nakon pada. Uklonjeni funkcioneri kasnije bi se, sa manje ili više uspeha, snalazili
u zavisnosti od lične sposobnosti i spremnosti onih koji su prema njima osećali dug da im, uz
rizik, pomognu. Nakon čistki nije nužno sledila ostavka, već je bilo onih koji su «tiho potonuli»
tako što nisu ponovo birani na funkciju.
Politička elita SFRJ bila je složena policentrična kadrovska uprava sa mnoštvom ukrštenih
koalicija, interesnih saveza, nacionalnih i ekonomskih protivrečnosti. U mreži potmulih
napetosti i otvorenih sukobljavanja rasla je uloga arbitraže neprikosnovenog Titovog autoriteta.
Izgleda da se, osim o njegovom mišljenju, 1970-ih vodilo računa jedino još o Kardeljevim
pogledima. U ovom periodu, osim neformalnih grupa, Tito se sve više oslanjao na
konzervativnu struju u BiH i JNA. Slovenačko rukovodstvo videlo je sebe kao arbitra između
Srbije i Hrvatske, pa se smatra da je u smenjivanju hrvatskog i srpskog rukovodstva bila aktivna
uloga Kardelja (Tripalo 1990, str. 149, Perović 1991, str. 283). Izgleda da je uverenje o
celishodnosti Titove arbitraže bilo više rasprostranjeno kod masa, gde mu je harizmatski
autoritet ostao neokrnjen, dok su rukovodstva pojedinih republika lakše uočavala njegova
kolebanja i greške (Milosavlevski 1990, str. 182-183, Antonić 1991, str. 291, Perović 1990, str.
148, Vukotić 1989, str. 510). Kod liberalne struje prevladavalo je mišljenje da je partijski
konzervativizam oličen upravo u Titu, koji se javlja kao činilac suprotstavljanja republika, a
zatim arbitriranja među njima. Hrvatski nacionalisti i srpski liberali bili su ubeđeni da je
obračun sa reformskim i demokratskim snagama u federaciji i republikama 1971/72. godine
bila pobeda dogmatske struje, a da je Tito bio taj koji je zaustavio reforme. I dalje su poraženi
Hrvati držali da obnova partijskog centralizma više pogoduje Srbiji (Kriste 1990, str. 385), dok
su Srbi držali da je Titov oslonac na JNA i SKJ bio osnova jačanja samostalnosti republika i
svođenja zajedničkih funkcija države na minimum (Perović 1991, str. 317). U rukovodstvu
Srbije 1971. vladalo je mišljenje da Tito od podrške Hrvatima 1970. više ne može da uspostavi
ravnotežu, da je politički postao smetnja i da bi se bez njega mnoge stvari uspešnije rešile na
osnovu čistih računa. Ovu nadu prilično ubedljivo opovrgao je razvoj događaja posle Titove
smrti, jer je odsustvo Titove arbitraže još više produbljivalo sukobe.
Unutrašnji zaokreti i čistke bili su povezani sa spoljnopolitičkom situacijom, a odnosi sa
Sovjetskim Savezom su, po svemu sudeći, i u ovom pogledu bili delikatni. Sovjeti su koristili
svaku krizu u Jugoslaviji da diskredituju samoupravni model, ali su bili i zainteresovani za
jačanje centralističkog kursa i snažniju ulogu SKJ. Najviše poverenja imali su u vojsku i Tita.
Aprila 1970, za vreme 17. sednice Predsedništva SKJ na Brionima Brežnjev je pozvao Tita
telefonom i pitao ga šta ima novo jer je čuo da JNA ide na Beograd. «Ja sam mu rekao»,
opominjao je Tito saradnike, «da ovde imamo dobru sednicu Predsedništva, da idemo na
jačanje Partije, da ćemo reorganizovati Partiju, ojačati rad Partije i učvrstiti Partiju, na šta je
Brežnjev odgovorio – tak, tak...» Tito je dalje rekao Brežnjevu da ćemo sami srediti stvari, na
šta je Brežnjev odgovorio – pa naravno, to je i najbolje i tako treba da bude... (Cit. prema
73