Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

uzmičući pred domaćim staljinistima i uočavajući rizik od nagle destaljinizacije govorio da
«smo svi mi staljinisti, po doslednosti u borbi za komunizam i nepomirljivosti protiv klasnog
neprijatelja, kao što je to bio Staljin, koji je ceo život posvetio pobedi radničke klase i
socijalizma». Ove njegove čuvene rečenice trebalo je da zaustave jeretike u Poljskoj i
Jugoslaviji (Deutscher 1985. str. 80, Mićunović 1977, str. 217), a kada je 1958. ubijen Nađ bilo
je to otvoreno upozorenje otpadnicima od lagera. Tito je izbegavao da zaoštrava odnose sa
Rusima: marta 1956. savetovao je jugoslovenskog ambasadora da se s Rusima ne sukobljava,
ali da im i ne popušta, jula 1957. šalje Hruščovu lovačko oružje, a mesec dana kasnije ga u
Bukureštu podržava posle sukoba u sovjetskom vrhu i uklanjanja Molotova (Mićunović 1977,
str. 342). Spoljna politika je prilično vešto balansirala između Istoka i Zapada štiteći nezavisan
položaj. Oktobra 1957. Jugoslavija priznaje DR Nemačku, što jača rezerve Zapada, novembra
1957. Tito ne ide u Moskvu na proslavu četrdesetogodišnjice Oktobra (a Rusi uzvraćaju time
što na VII kongres SKJ 1958. stižu samo kao posmatrači). Rezerve i sumnje Rusa rastu, u istom
periodu Tito podržava Alžir i remeti odnose sa Francuskom, kasnije opet, zbog podrške
Arapima, rastu rezerve SAD itd. Nije uvek bilo moguće uspostaviti ravnotežu između
pogoršanja odnosa sa Sovjetskim Savezom i poboljšanja odnosa sa SAD i Zapadom. Bila je to u
hladnom ratu prilično rizična klackalica nezavisne politike (naročito u ekonomiji i vojnoj
bezbednosti zemlje) koja je u osnovi uspešno savlađivana. Trebalo je prilično veštine i
elastičnosti da se odoli pritisku uvlačenja u lager kada je većina komunista u svetu držala da
onaj ko u svemu ne podržava SSSR objektivno služi kapitalizmu. U ovom periodu jedino je
SKJ odbila da potpiše Deklaraciju 12 komunističkih partija kojom se potvrđuje dominacija KP
SSSR-a u lageru; Hruščov je ponavljao da Jugoslavija nema prava na politiku nezavisne
miroljubive koegzistencije jer su u njoj na vlasti komunisti i za nju važe druga pravila nego za
Indiju ili Tursku.
Od 1957. do 1961. traje druga kriza jugoslovensko sovjetskih odnosa koja nije bila tako akutna
kao prva. Počelo je novembra 1957. Titovim izostankom na proslavi Oktobra u Moskvi, a pravi
uzrok je bio nacrt novog programa SKJ, koji su Sovjeti aprila 1958. odbacili, a Jugosloveni ga
desetak dana kasnije ispravljenog i dopunjenog opet dostavili Moskvi. Tito je Moskvi referisao,
ali nije popuštao, što je navelo Suslova da opet odbaci program SKJ, ističući da sve partije «idu
u nogu, a Jugosloveni idu suprotno» (Mićunović 1977, str. 431). Hruščov je izričito tvrdio da je
za novu krizu kriv novi program SKJ (Mićunović 1977, str. 502), koji je «Pravda» jula 1958.
napala kao «koncentrisani izraz savremenog revizionizma», a «savremeni revizionisti
ispunjavaju ulogu agenta monopolističke buržoazije». Tito je opet osuđen kao renegat i
«trojanski konj imperijalizma». Bio je to glas Hruščova i Maoa, ali jezik Staljina – pisao je
pronicljivi analitičar Isak Dojčer. Hruščov je bio uveren da bi se lager raspao da su i drugi
sledili SKJ. Moskva je obustavila kredite Jugoslaviji, ali je 1959. stigla nova tranša od SAD,
uprkos Titovoj kritici NATO imperijalizma (Campbell 1967, p. 44). Rusi su Tita optuživali
ybog pretenzije na hegemoniju u međunarodnom radničkom pokretu, a Tito je uzvraćao da
treba o svemu mirno raspravljati bez javnog sukobljavanja. Povremeni sovjetski pritisci(nakon
uklanjanja ibeovaca) učvršćivali su jedinstvo SKJ buđenjem antistaljinizma i jačali Titov
autoritet. Trebalo bi dodati da je u ovom periodu, premda i dalje doktrinarna, Hruščovljeva
spoljna politika bila pragmatičnija od Staljinove. On je u Moskvi 1956. govorio Titu da je
sukob 1948. izmišljen («sami smo izmislili konflikt i sami smo u njega poverovali»). Lazar
Kaganovič je izrazio uverenje da će lenjinistička shvatanja obeju partija omogućiti da «rane»
stvorene razlazom «brzo zarastu», a Tito je imao razloga da se oseća pobednički i to mu je
očigledno godilo (Borozan 1997, str. 113). Važniji od Titovog trijumfa bio je sovjetski
pragmatizam. Titu je, naime, savetovano da ne prekida odnose sa Zapadom jer «sadašnji
međunarodni položaj Jugoslavije valja iskoristiti za jačanje socijalizma kao zajedničkog opšteg
cilja» te da i dalje treba koristiti kapitalističke kredite i pomoć (Borozan 1997, str. 106). U
jugoslovenskoj ekvidistanci i Sovjeti su tražili vlastitu računicu.
U protivrečnim međunarodnim odnosima hladnog rata željena idealna ekvidistanca Jugoslavije
nije se uvek mogla dosledno ostvariti. Američki ambasador u Jugoslaviji 1964-68 D. Vilson je
u svojoj knjizi zabeležio da je krajem 1950-ih Tito prvi put izgubio osećanje ravnoteže između
134