Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Unutar globalne politike SKJ Titov lični udeo nije uvek lako niti moguće dokraja egzaktno
razdvojiti. On nije u svim periodima učestvovao u stvaranju smernica partijske politike, već ih
je u starosti samo dopunjavao ili odobravao. Od sredine 1960-ih, kada se bude nacionalizmi,
Titov uticaj najčešće se ispoljavao preko latentne ili otvorene pretnje partijskim frakcijama
vlastitim upadljivo nadmoćnim ličnim autoritetom. U institucionalno složenom sistemu vođa
nije mogao uvek sprečavati zloupotrebu vlastitog imena u svrhe koje su se kosile sa njegovim
namerama. Zato bi trebalo pažljivo raščlaniti nameravane i nenameravane posledice Titove
aktivnosti, tj. odvojiti relativno dosledno sprovođenje njegovih odluka od pragmatičkog
iskrivljavanja i svojatanja njegovog autoriteta. S obzirom na Titovu ulogu duži ili kraći procesi
organizovanja međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji mogu se podeliti u tri grupe:
(1) Polazeći od prioriteta klasnog nad nacionalnim podsticao je, usmeravao i nadzirao niz
izrazito kosmopolitskih procesa zbližavanja nacije na osnovama ravnopravnosti. Titova
spontano nastala harizma i smišljeno građeni kult bili važan su simbol i beočug jedinstva
federacije ravnopravnih nacija.
(2) Tito je, uz manje ili više otpora, prihvatao i budno nadzirao potencijalno konfliktne
ograničene procese demokratizacije partije i decentralizacije države, koji su usložnjavali
njihovu integraciju: samoupravljanje, privredna reforma 1965, stvaranje novih nacija i davanje
širokih prava nacionalnim manjinama, učvršćivanje republičke državnosti itd. Kao
neprikosnoveni arbitar gušio je nacionalizam partijskim čistkama, a ne, pre svega, zakonom. Po
uverenju je bio centralist i podložan uticaju armije, sklon autoritarnim simetričnim čistkama
nacionalnih partijskih frakcija i gušenju nacionalizma, što je ojačalo njihovu potonju
eksplozivnost. Protivrečnost između liberalizacije ekonomije, decentralizacije države i
ustrajavanja na prioritetu partije vremenom je rađala sve više neprogresivnih sukoba između
nacija i republika.
(3) Svesno ili nesvesno, Tito je kolebljivim ponašanjem u nekoliko kritičnih razdoblja
ohrabrivao nacionalističke snage, povlačeći rizične poteze: direktna podrška 10. sednici CK SK
Hrvatske, oslonac u starosti na manje sposobne saradnike i laskavce i dogmatsko ustrajavanje
na partiji kao klasičnoj ustanovi integracije složene i interesno heterogene države.
Titova vladavina je istorijski pokušaj globalizacije zapadnog Balkana primeren političkoj
kulturi okruženja i levičarskom duhu epohe. Bio je istorijska ličnost (a ne samo vešt i ugledni
državnik), jer je njegova aktivnost u svom dobu bila trajno rukovođena opštim nadnacionalnim
interesima šire skupine nacija (klasno i nacionalno oslobođenje) i modernom idejom da je
izmešani deo Balkana moguć kao državna celina lišena iscrpljujućih unutrašnjih sukoba i
vazalnog periferijskog položaja. U jezgru «globalizma» bio je proleterski internacionalizam,
solidarnost i bratstvo svih radnika sveta. Ipak je Titova politika prevazilazila klasno shvaćeni
internacionalizam jer je težila nadklasnom zbližavanju balkanskih nacija. Složena sukobljavanja
tražila su pogodnu integrativnu ideologiju, ali i veštog vođu kao simbol. Trusni prostor,
opterećen tradicijom, našao je u Titu veštog političara i državnika koji je pokazao neobičnu
manevarsku sposobnost u «čuvanju naroda od sebe samog». Pitanje je da li je neprosvećeni
etnički izmešani prostor mogao srazmerno skladno funkcionisati bez kulta živog vladara. Da li
je Titova harizma bila nužno sredstvo nacionalnog mira, ili pre svega izraz ličnih ambicija
vladara? Premda su obe komponente prisutne, izgleda da složenost rešavanja međunacionalnih
odnosa u izmešanom balkanskom osinjaku ipak svedoči da se Titov kult i lična vlast ne mogu
redukovati na lično vlastoljublje. Kao i kod niza drugih istorijski značajnih oblika vlasti,
posledice Titove aktivnosti će u budućnosti, nošene procesima dugog trajanja (novim
potrebama za saradnjom srodnih nacija), biti preoblikovane i pročišćene. Istorija će pokazati u
kojoj meri će pročišćene tekovine Titove vlasti uticati na obnovu, stabilizaciju i novi oblik
integracije rasparčanog jugoslovenskog prostora i tek tada će biti moguće celovitije i
diferenciranije oceniti istorijsku funkciju Titove kosmopolitizacije.
Pitanje o Titovoj odgovornosti za kasniju sudbinu Jugoslavije nije retoričko. Da li je Jugoslavija
mogla opstati sa složenijim mehanizmom održavanja od onoga koji je Tito postavio? S obzirom
na raspad ostalih evropskih federacija, teško je verovati u to. Budućnost i hladniji pristup će
pouzdanije oceniti duge procese ove vrste (da li je nacionalna državna emancipacija krajem
125