Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

***
Jugoslovenski socijalizam rešavao je nacionalno pitanje po obrascu federacije ravnopravnih
starih, istorijskih i novih, političkih nacija. Široka prava nacionalnih manjina još više su
usložnjavala političko polje. Komunistički internacionalizam bio je bliži građanskoteritorijalnom
nego etničko-genealoškom shvatanju nacije jer je počivao na prihvatanju
političke ideje o jedinstvenom nadnacionalnom interesu radničke klase, a ne isticanju prirodnih
komponenti nacije (porekla po rođenju). Marksovo gledište da proleteri nemaju domovine jeste
u parolu pretvoreni čvorni stav proleterskog internacionalizma. Izviralo je iz prosvetiteljstva i
bilo rašireno kod niza najistaknutijih evropskih književnika. Gete se opredeljivao za svetsku
literaturu, Igo za «evropsku nacionalnost», Stendal je nacionalni osećaj smatrao
protivprirodnim, a Puškin ga držao za porok. Bajron i Hajne su bili kosmopoliti, a Flober je
govorio da umetničko delo nema domovine (Matvejević 1984, str. 42). U ideologiji, a pogotovo
operativnoj politici ključni prosvetiteljski kosmopolitizam trebalo je pažljivo dozirati i
prilagođavati konkretnim uslovima da u nerazvijenim sredinama ne bi postao odbojan.
Istorijom opterećeno iskustvo Balkana nagonilo je i SKJ da uzme u obzir i etnički potencijal
nacije, podređujući ga, doduše, čvornom klasno–političkom prioritetu. Bilo je nužno kod
različitih nacija stvoriti poverenje u opštu korist ideologije i partije koje su nezavisne od verskih
i nacionalnih interesa i osigurati poštovanje pravila njihovog funkcionisanja. Pokazano je da je
ovo poverenje postojalo u periodu snažnog privrednog uspona do prve ekonomske krize 1960-
ih. Napor za stvaranje stabilnije ravnoteže nacija slabile su ekonomske nejednakosti,
doktrinarna ideologija, ali i odveć kratko poluvekovno razdoblje za ostvarenje složenog
zadatka. Malobrojne stabilne države (mpr. SAD, Švajcarska, Holandija), osnovane od
heterogenih populacija, bile su proizvod viševekovne istorije, tokom koje su članovi svake
grupe ne samo interiorizovali obavezu da poštuju druge nego su polako razrađivali i političke
ustanove koje su toleranciju objektivno činile trajnom (Šnaper 1996). U poređenju sa ovim
iskustvom Tito i kralj Aleksandar su imali malo vremena za stvaranje čvršćeg federalnog ili
unitarnog bloka balkanskih nacija. Zadatak je bio još složeniji u prostoru bez stabilnog
razgraničenja interesa velikih sila, čija je politika lako aktivirala uvek živi potencijal secesije,
ali i hegemonizma. U tom pogledu Jugoslavija je bila u nepovoljnijem položaju npr. od Belgije
jer su spolja unošene klice razdora u nedefinisanoj zoni uticaja. Osim toga, Zapad je iživeo
militantni konfesionalni sudar u 17. veku, a žarište ove vrste sukoba na Balkanu još je živo. U
strukturnom pogledu u socijalističkoj Jugoslaviji bio je dosta aktivan pretežno odozgo
nametani, klasni internacionalistički pokušaj političkog poimanja nacije, ali nije bilo vremena
za stvaranje različitih neideoloških integrativnih sredstava, niti dovoljno veštine da se razminira
etničko– genealoški potencijal nacije: istorija opterećena mitovima, romantika i oslobodilački
graničarski mentaliteta. Spoj žilave tradicije zakasnelih, romantičarski, nemački shvaćenih
nacija, izmešani prostor bez dovoljno snažnog Pijemonta, različite tradicije carevina i religija,
interesno nedefinisani prostor velikih sila – sve to je stvaralo haotično eksplozivno područje u
kom se država mogla duže graditi uz pomoć autoritarnih modernizacijskih ideologija i
privremene geopolitički stabilne situacije (1945-1990).
Treba imati na umu da i neki važni segmenti komunističkog zaokreta od etničkog ka političkom
shvatanju nacije nisu bili lišeni rizika. Ujednačavanje naroda i narodnosti i njihova paritetna
zastupljenost u svim političkim telima bez sumnje je bio važan pomak u kosmopolitizaciji
prostora. Usled nedovoljno razvijenih neideoloških ustanova za učvršćenje ovog napora,
političke nacije (Muslimani i Makedonci) lako su se preobrazile, sa nestankom SKJ, u etničke,
nalazeći sumnjivo istorijsko i versko utemeljenje, a neke narodnosti (Albanci) još ranije postale
su aktivni secesionisti. Stvarajući političke nacije, komunisti su ih odveć vezivali za ideologiju
čija je trajnost precenjena. Sa urušavanjem evropskog socijalizma, političke nacije postaju
etničke, lako se iracionalizuju i obnovljenim etničkim potencijalom jačaju haos i rasulo
eksplozivnog prostora.
122