Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

penzionisani (Žukov). Titov proboj nije, dakle, u neterorističkim čistkama već u tržišnoj
privredi, samoupravljanju i otvorenoj spoljnoj politici. Pošto se nije mogao nametnuti za lidera
međunarodnog socijalizma, gradio je oreol svetskog borca za mir. Osim toga treba imati na
umu da je Staljinova smrt olakšala Titu prelaz na čvršći partijski kurs, jer je bio zabrinut za
stanje u SKJ zbog slabljenja ideološke monolitnosti i negativnih uticaja sa Zapada. Dakle,
posledice nestanka Staljina su u Jugoslaviji bile višeznačne.
Nadlična i nadređena suverenost partije i za Tita je u isto vreme škola, avangarda i kolektivna
volja; ličnosti, doduše, imaju određenu ulogu, «ali se ova ne stiče odozgo, nego odozdo iz
naroda». Partijsko duboko prožima lično i u ovom pogledu Titove samoprocene su ortodoksno
komunističke (uprkos prilično jasno izraženom karakteru lične vlasti): «Meni je teško slušati
priznanja koja mi se upućuju. Jer bila bi historijska nepravda kada bi se sve što je ostvareno
pripisivalo jednom čovjeku. Mi smo stvorili novu Jugoslaviju zajednički, kolektivno. Na čelu te
borbe stajala je naša Partija. I zato svi mi imamo iste zasluge. Ja ne bih mogao mnogo učiniti da
nismo imali takve drugove» (Iz intervjua 1975, Tito 1982, II, str. 216). Ili na drugom mestu gde
je plehanovski sociologizam neskriveniji: «Uloga ličnosti je utoliko značajnija ukoliko ona vrši
to što narod želi, no ličnost nije motorna snaga... a ličnost je organizator» (Dedijer 1984, str.
609). Teško je verovati da Tito nije bio svestan značaja i samostalnosti vlastitog odlučivanja, ali
ga je uvek depersonalizovao i vezivao za partiju, da bi osnažio njen autoritet, a zatim za narod,
da bi istakao stalnu vezu sa narodnom voljom. Na ovom mestu manje je važno raspravljati o
tome zašto je u ovom segmentu samopoimanja lična uloga svesno ili nesvesno potcenjena (da bi
se skrila vlastita široka ovlašćenja ili da bi se stvorio utisak lične skromnosti). Važnije je
samopoimanje idejno-istorijski prepoznati. Kod Tita, kao i kod svih komunističkih vođa,
samopoimanje je neraskidivo vezano za partijsku klasnu ulogu i marksističku ideologiju, za
koju se veruje da pruža najdublji racionalni uvid u društvene protivrečnosti. Veza između
najdubljeg uvida i najvišeg mesta je klasna pripadnost, revolucionarni staž, aktivnost,
budućnost i poštovanje partijskog jedinstva. Klasna jednakost bila je prisutna u formi
svakodnevnog ophođenja. Tito je 1963. javno podsećao da ga vređa «kad mu se naš građanin
obraća rečju gospodin» - jer ona ima određen klasni smisao. Omladina treba da se bori protiv
takvog oslovljavanja, ali nama ne smeta ako starije generacije iz građanskih krugova koriste te
nazive» (Tito 1977, str. 262). Ne manje od klasnog Titu je bilo stalo do autoriteta narodnog
vođe, a ove uloge shvatao je kao sinonimne. U javnim nastupima stalno je potencirao bliskost i
čvrstu povezanost sa narodom (Panović 1997, str. 83-102). Govorio je da ga izveštaji varaju,
«da njega narod razumije i da će se on obratiti narodu». Često je držao govore, trudio se da
izbegne kabinetsku harizmu nekih socijalističkih vladara (Staljina), pominjao da lakše govori
pred masom (jer ga inspiriše) nego pred malim brojem ljudi, imao je široku plebiscitarnu
podršku i uživao u njoj. Sebe je shvatao kao klasnog, narodnog i nadnacionalnog vođu koji
racionalno koncentriše revolucionarnu energiju u monolitno državno jedinstvo, pa je liderske
ambicije drugih rukovodilaca osuđivao kao nacionalizam i slabljenje jedinstva.
Đilas je zapazio da je Tito Partiju poistovećivao sa sobom i trudio se da osigura trajnost te
identifikacije. U sebi je gledao vođu i usrećitelja naroda pa je i negovao naročiti lični odnos sa
narodom i armijom. Ipak se kasnije ovaj odnos izmenio. Slava, moć i svetski problemi
zablesnuli su Tita i Partiju, pa je veza vođe i naroda bivala nesadržajnija i apstraktnija (Đilas
1990, str. 169-170). Uprkos promenama, osnova Titovog samopoimanja do kraja života ostalo
je marksističko učenje o istorijski nužnom razvoju društva ka besklasnoj pravednoj formaciji.
Bio je duboko ubeđen da socijalizam predstavlja ne samo najpravilniji društveni sistem otkako
čovečanstvo postoji nego je i najdemokratskiji za svaku ličnost posebno. Tek je u socijalizmu
ličnost potpuno ravnopravna, jer ravnopravnost ima ekonomsku podlogu. Ubeđen da je SKJ na
putu ostvarenja pravednog društva, uporno je odbijao racionalnost višepartijskog sistema. U
intervjuu engleskim novinama jula 1966, već kao ugledni svetski državnik govori o istorijskoj
prevaziđernosti kapitalizma: «Komunistička partija nema ulogu komandovanja, bilo nad
državom, vladom ili parlamentom. U vladi i parlamentu su većinom komunisti. Ali SK ima i
dužnost i pravo da idejno usmjerava naš socijalistički razvitak. Uostalom, kad je kapitalizam
pobijedio feudalizam, nije mu kasnije dozvolio da djeluje unutar toga novog sistema, nego ga je
203