Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

XII
ISTORIJSKI UČINAK
Nauka o društvu ne može dati konačne odgovore na složena pitanja. Naučnici se razlikuju među
sobom. Oni mogu jasnije od drugih da problem prepoznaju, zatim da uporede različite pristupe,
suoče ih sa iskustvom drugih zemalja i vlastitu situaciju smeste u širi uporedni okvir. Time će
bitno ublažiti relativizam tumačenja.To je cilj ovog zaključka.
Na osnovu izloženog trebalo bi oceniti funkciju Titove vlasti i ulogu njegovog ličnog učinka. U
istraživanju je trebalo sažeto izložiti doprinos Titovog režima društveno-ekonomskom i
kulturnom razvoju Jugoslavije, osnovnu strukturu vlasti, tehnike vladanja, oblik integracije
društva, način pravdanja vlasti, i najzad lične crte i samopoimanje vladara. U proučavanju
pomenutih komponenata vlasti trebalo je sačuvati istoričnost, tj. nastojanje da se ocene ne
iznose isključivo sa stanovišta jednog istorijskog trenutka (npr. predstava koja je prevladavala
za života vladara, nakon njegove smrti u periodu neprikosnovenog kulta mrtvog vođe ili pak iz
današnje perspektive opterećene organizovanim zaboravom i različitim oblicima ideološke
kritike Brozove vlasti). Relativno celovita i odmerena ocena određenog oblika vlasti i uloge
vladara podrazumeva sintezu ocena iznetih u različitim periodima i definisanje jasnih kriterija
prema kojima se ocenjuje istorijski učinak. Najopštije govoreći, progresivni su režimi i vladari
koji su podsticali razvoj društva modernizacijom, demokratizacijom i ekonomskim napretkom.
Opšti napredak je bio izrazitiji što su navedene promene zahvatale šire društvene slojeve,
podsticale horizontalnu i vertikalnu pokretljivost, imale širu podršku, a manje koristile prinudu.
Istorijske ličnosti bile su uvek nosioci užih ili širih grupnih interesa. Najaktivnija uloga u istoriji
upravo pripada pojedincima koji su izrastali iz kolektivnih htenja i interesa, a ne neutralnim
vizionarima koji su stajali po strani i delovali tek posredno. U oceni legitimnosti vlasti, tj.
saglasnosti podvlašćenih trebalo je voditi računa da je pri obezbeđenju podrške širih slojeva
različit udeo spontanog i manipulativnog. Izneti kriterij nije nadvremen već uvek istorijski
određen preovlađujućom svešću o racionalnosti i pravednosti politike. Drugim rečima, treba
voditi računa o tome da li je vladar bio na nivou «duha epohe», kakav mu je bio ugled u svetu, a
kakav među ideološkim istomišljenicima, da li je unutrašnja i spoljna politika bila saglasna u
pogledu ciljeva i sredstava, koliko su bili široki krugovi otpora njegovoj politici i kakva je
srazmera između prinude i saglasnosti u obezbeđenju podrške. Za svakog vladara koji
pretenduje da bude ne samo goli političar nego i državnik ili, još više, istorijska ličnost
neobično je važna diplomatska veština, tj. umeće da se uz što manje konflikta i sukoba ostvari
zamišljeni cilj koji je u interesu većine naroda. Što je konfliktnost u međunarodnim odnosima i
unutar države izrazitija, to je veština vladara upadljivija a manevarski prostor za ispoljavanje
njegovih političkih sposobnosti širi. To ne znači da vojskovođe ne mogu biti istorijske ličnosti,
ali od karaktera rata i promena u društvu koje rat unosi zavisi da li će vladari ostati u sećanju
kao goli moćni upropašćivači (Timur, Kaligula, Hitler), podstrekački krupnih revolucionarnih
promena (Aleksandar Veliki, Napoleon Bonaparta), ili oslobodilačke vođe (Ivan III Vasiljevič,
Viljem Oranski, Tito).
U istorijskom sećanju često bledi nesaglasnost ciljeva i sredstava vladara, tj. u organizovanom i
pisanom pamćenju tokom vremena je autoritarni i nasilni način ostvarenja nekih krupnih opštih
ciljeva (nacionalno oslobođenje, ujedinjenje, slamanje starog društvenog poretka) bio u senci
ostvarenog učinka koji je vremenom sve upadljivije slavljen. Sjaj ostvarenog cilja vremenom je
potiskivao cenu ostvarenja (kolonizacija i evropeizacija Amerike je počivala na genocidu nad
domorocima i robovanju crnaca, Francuska revolucija je podstakla građanski rat, a
modernizacija Rusije za vlade Petra Velikog plaćena je mnogim žrtvama). Istorijska ocena
uloge vladara trebalo bi uvek trebalo da ima na umu i cenu kojom su plaćene tekovine njegove
politike. Pri tome ne treba smetnuti s uma da su se u istoriji mnoge progresivne promene
probijale u autoritarnom obliku lomeći nasilno konzervativne otpore. U složenim i protivrečnim
društvenim sukobljavanjima neretko je nasilni otpor bio jedina pretpostavka ostvarenja
208