Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

igorozno likvidirao. To je historijski razvitak društva» (Tito 1980, str. 267). O privrženosti
marksizmu i strahu od narušavanja njegove idejne i organizacione monolitnosti svedoči Titovo
odbijanje revizionizma i ograđivanje od tobožnje nove struje «titoizma»: «Titoizam kao
posebni ideološki pravac ne postoji, zbog toga što mi nismo donijeli ništa novog u nauci
marksizma-lenjinizma. Radi se samo o tome da smo mi uspjeli najpravilnije primeniti tu nauku.
Pošto nema ničeg ni novog, nema ni pravca» (Dedijer 1984, str. 610). Komunistička vizija
poželjnog društva pravdala je monopolski položaj partije i njenih kadrova, prioritet partijskog
nad državnim pravom i klasnog nad individualnim moralom. Posle raskida sa Sovjetskim
Savezom delimično se menja zamisao poželjnog društva (ističe se prioritet pojedinca, njegove
sreće, tržišta i samoupravljanja), ali se ne dovode u pitanje proverena sredstva (kadrovska
partija i njeno jedinstveno rukovodstvo). Pažljivim proučavanjem Titovog samopoimanja mogle
bi uočiti neke nijanse u promeni ocene vlastite uloge i njeno prilagođavanje izmenjenim
okolnostima u društvu. Krupne promene u društvenoj strukturi 1950-ih i 1960-ih godina
proširile su bazu Titovih pristalica, i izvan partijskih krugova kojima je Tito bio uzor u
napuštanju tradicionalnog seljačkog preindustrijskog mentaliteta i sticanju novog. Tito je bio
oličenje masovne vertikalne društvene pokretljivosti, prelaza iz sela u grad, sa njive u fabriku i
školu i izlaska u svet. Kada je u pitanju klasna osnova Titovih pristalica onda je struktura partije
grub, ali u osnovi pouzdan pokazatelj. Pri tome treba imati na umu da Tito nije bio samo
pokretač partijske aktivnosti, nego je i sam bio oblikovan dinamičnom državnom politikom.
Široka podrška jačala je njegovu svest o opštenarodnom, a ne samo partijskom vođi, a
državnički ugled u svetu jačao je kod njega svest o izuzetnosti i nezamenljivosti.
Premda umešan političar i državnik, Josip Broz nije izneo razvijeno i razuđeno samopoimanje.
Đilas je zabeležio da je Tito u teorijskim raspravama stajao malo po strani zbog zauzetosti,
hijerarhijske uzvišenosti, a i zbog neteorijskog mišljenja. Bio je radnik, kadar i vođaorganizator,
a ne obrazovani intelektualac, aparatičik niti tvorac doktrine. Vlastitu ulogu
poimao je u sklopu relativno ortodoksnog marksističkog tumačenja odnosa klase, partije i
pojedinca, zatim borbe protiv fašizma i kapitalizma jačanjem jedinstva partije i države. Uprkos
složenosti integrativnih sredstava koje je iziskivala protivrečna višenacionalna država,
nacionalno samopoimanje njenog vladara bilo je prilično jednostavno i relativno spontano.
Jednostavnost je ležala u stalnom vezivanju jugoslovenskog državnog jedinstva za socijalistički
put razvoja, a spontanost u ličnom nadnacionalnom osećanju neraskidivo vezanom za
boljševički internacionalizam. Bez hermeneutičkog razumevanja svesti levice 20. veka teško je
danas shvatiti komunističko jugoslovenstvo. Klasno i partijsko uvek je bilo iznad nacionalnog u
svim fazama i verzijama Titovog javno iskazanog samopoimanja (za vreme rata, relativno
čvrste federacije i u fazi poremećenih međunacionalnih odnosa). Sin Hrvata i Slovenke u
govorima vešto i spontano mirio je jugoslovensko opredeljenje i poreklo koje nije krio. Bilo bi
neosnovano u Brozovom nacionalnom opredeljivanju tražiti goli oportunizam ili antisrpstvo, ali
ne i povremeno taktički pragmatično različito akcentovanje politički neobično osetljivog
nacionalnog osećanja: npr. u obraćanju vojsci Tito ističe da je «Jugosloven i ništa drugo», u
kritici unitarizma zahteva poštovanje nacionalnih osećanja, od članova partije traži prioritet
komunističkog klasnog nad nacionalnim opredeljenjem itd. (Tito 1977). Harizmi Titovog
formata nije bilo teško da relativno ubedljivo i spontano deluje u pomirenju nacionalnog i
jugoslovenskog.
U izvorima Titovog jugoslovenstva važnu ulogu imala je i težnja za snažnom državom, kojoj je
pridavao izuzetan značaj. Cenio je red austrougarske monarhije, njene autonomije sa snažnim
centrom, protokol i uniforme, a luksuz je kod njega bio više od raskoši, forma ispoljavanja
vlasti. U jednom razgovoru 1953, kada je nezavisno trajanje jugoslovenske države postalo
izvesno, Tito je ocenio da će se jugoslovenske nacije u budućnosti stopiti u jednu naciju. Po
Đilasovom mišljenju u tome je za njega bila bitnija zajednička država nego etnička srodnost
(Đilas 1994, str. 262). I Tito je bio ubeđen da će sa ukidanjem buržoazije nacionalno pitanje biti
skinuto s dnevnog reda, ali se brzo otreznio od ove iluzije. Vlastito jugoslovensko opredeljenje
izričito je isticao iznad etničkog hrvatskog porekla. Na manevrima 1971, gotovo u pretećem
tonu, jasno je upozoravao: «Bilo je slučajeva da se počelo zaboravljati da smo mi Jugoslavija.
204