Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

nešto pouzdaniji odgovor može pružiti tek raščlanjavanje protivrečnih zbivanja na duže i
dublje, kraće i promenljive procese međunacionalnog organizovanja. Ključne političke ličnosti
razdoblja 1918-1992. uticale su na obe vrste procesa, ali je njihov uticaj manje vidljiv i
posredan kada je u pitanju izmena dubljih strukturnih tokova. Uloga Tita i SKJ ne može se
svesti na manje ili više neuspešno rešenje enigme balkanskog osinjaka čije je jezgro ostalo
aktivno. Jednako kao što ne može biti dokaz uspeha Titovog režima u neutralizovanju
međunacionalnih sukoba samo relativno beskonfliktno stanje za vreme jednopartijskog režima
(bez uzimanja u obzir potonjih događaja), tako se isto komunistički sistem ne može u celosti
proglasiti odgovornim za građanski rat i raspad zemlje 1991-1995. Ukoliko se raspad zemlje
bez ostatka pripiše politici SKJ, skida se odgovornost sa vladajućih elita koje su usmeravale rat,
kao što, s druge strane, svako skidanje odgovornosti sa SKJ može značiti tumačenje rata kao
neodgovorne slučajnosti. Imanentno hipotetični odgovor na pomenuto pitanje može donekle
ublažiti sama ocena uspeha u rešavanju nacionalnih pitanja unutar užih vremenskih celina. Tek
poređenje posledica politike vladajuće elite unutar užih razdoblja i diferenciranje segmenta
političkog kursa unutar jednog ključnog razdoblja može pružiti pouzdaniji utisak o karakteru
političkog usmeravanja (smirivanja ili podsticanja) međunacionalnih sukoba.
Gotovo sve značajnije nacionalno-političke struje (izuzev socijalističkih) su na Balkanu
početkom 20. veka shvatale naciju u etničkom, nemačkom smislu, kao zajednicu iste kulture,
porekla, rase, jezika i vere, a ne kao zajednicu građana koji žive u državi. Duga oslobodilačka
tradicija i neoslabljeni mitovi jačali su vezivanje nacije za krv i tlo. Uprkos nepomirljivom
etničkom poimanju nacije, čija je krajnja konsekvenca bilo gledanje jedna nacija – jedna
država, došlo je pretežno zbog egzistencijalno pragmatičnih razloga do osnivanja
višenacionalne jugoslovenske države. Krajem Prvog svetskog rata srpski politički vrh je zbog
slabljenja ruskog uticaja, a iz straha da se ne očuva Austro-Ugarska, počeo da tešnje sarađuje sa
hrvatskim Jugoslovenskim odborom koji je opet zbog bojazni od Italije naginjao ka
jugoslovenskom rešenju. Nekoliko desetleća kasnije Tito je takođe strepeo od uvek aktuelne
britanske kombinacije o podunavskoj federaciji (kao protivteži Nemačkoj), ali je ovoga puta
imao podršku Sovjetskog Saveza. Regent Aleksandar je obećavao Englezima da Srbija neće
postati vazal Rusije, a Tito je uveravao Čerčila da ne misli na boljševizaciju Jugoslavije.
Nepodudaranje interesa velikih sila (opasnost prodora tradicionalnog ruskog panslavizma na
Balkan, od čega je strepela Engleska) je u oba slučaja stvaralo prostor za manevar balkanskih
vladara okrunjenih ratnom harizmom u taboru pobedničkih sila. Ratni pobednik regent
Aleksandar je 1918, kada je oslabila podrška Rusije, tražio oslonac na Zapadu, ali je, u
dogovoru sa Hrvatima, bio prinuđen da vlastitu pravoslavnu veru izostavi iz sadržaja Krfske
deklaracije (Gligorijević 1996, str. 390). Titu je, kao prvom antihitlerovskom gerilcu Evrope, s
jeseni 1944. prodor Crvene armije olakšao posao jer je iščezla opasnost Čerčilove podunavske
federacije. Ovo opet stoga što SAD nisu pružile podršku Britancima jer im je bila značajna
sovjetska pomoć u uštedi vlastite vojske prilikom planiranog dugog osvajanja Japana. Strukture
u senci balkanske politike uvek su bili moćni interesi velikih sila, koje su samo izuzetno vešti
balkanski političari uspevali da oslabe. U Titovim pregovorima sa Šubašićem 1944. nije,
doduše, bilo spora oko vere vladara, već oko ideologije budućeg režima. Kao i dve
decenije ranije, i ovde je realni borački učinak vladara bitno olakšao suzbijanje konkurenta za
državnog poglavara. Aleksandrova ratna harizma, osvedočena u balkanskim i Prvom svetskom
ratu, bila je pokriće Velikoj narodnoj skupštini u Podgorici da novembra 1918. zbaci kralja
Nikolu s crnogorskog prestola, a ne manje osvedočena i proslavljena Titova gerilska harizma
širom Evrope bila je realno pokriće lišavanja krune kralja Petra II Karađorđevića. Odsustvo s
bojnog polja je u balkanskoj oslobodilačkoj kulturi pretendenta na vlast lišavao osnovne
moralne kvalifikacije. Harizma ratnika uvek je bila suverena nad dinastičkom harizmom krvi ili
dokazanim mirnodopskim političkim umećem. U oba slučaja je osvedočeni ratni učinak
osiguravao faktički nadustavni položaj vladara. Kralj Aleksandar je u stvarnosti imao
nadustavni položaj, zaklonjen vladom i lišen odgovornosti, a Tito kao doživotni predsednik
republike faktički jeste stajao iznad svake odgovornosti jer mu je monopolski položaj
osiguravao bezuslovni prioritet partijskog nad državnim pravom. Svim jugoslovenskim
96