Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

čistkama. U određenoj meri čistke su bile nužne i neophodne. Bilo bi neosnovano očekivati da
u svim fazama razvoja države opterećene složenim protivrečnostima, ravnoteža političkog vrha,
koju je vođa stvarao koristeći i čistke kao ultima ratio (a retko kao prevenciju) bude statična, sa
osloncem na iste kadrove. Međutim, ova nije bila ni dinamična (neprestana promena garnitura)
u meri u kojoj je razvoj bio dinamičan, buran i složen. Pokretljivost jugoslovenske političke
elite upadljivo je zaostajala za dinamikom društvenog razvoja. Važan razlog tome je
nesumnjivo i trajno neprikosnoveni autoritet vođe. Bilo bi krajnje neosnovano Titov odbir
kadrova na vlasti nazvati permanentnom čistkom svevlasnog vođe ili serijom njegovih državnih
udara zbog hronične nesigurnosti vrha i vođe od zavere partije, vojske ili najbrojnije nacije.
Dugi neokrnjeni antifašistički i antistaljinistički ugled Tita i države u zemlji i svetu sprečavao je
njen ozbiljniji unutrašnji raskol. Čak se ni čistka ibeovaca ne može meriti sa Staljinovim
masovnim čistkama. Između 1934. i 1939. u Sovjetskom Savezu je oko pola miliona članova
partije unapređeno na nove rukovodeće položaje, jer su uklonjeni stari kadrovi vezani za
Lenjina i Trockog, a dovođeni mlađi koji su znali samo za Staljina. Titove čistke nisu bile
teroristički kanali masovne vertikalne pokretljivosti elite; štaviše, on je stare kadrove uvek
smatrao najpouzdanijim osloncima postupno podmlađujući partiju. Stoga su mu i čistke bile
daleko selektivnije od Staljinovih. Staljin je kontrolisao svakog rukovodioca preko zamenika ili
jednog od potčinjenih koji je sam potom stvarao vlastitu koteriju. Na taj način stvorene su
fluidne grupe funkcionera prema različitim kriterijima lojalnosti koje nisu bile homogene:
pored skorojevića, tu su bili stručnjaci doušnici i paraziti. Pojedinačne i kolektivne čistke
menjale su sastav ovih nestalnih formacija izopačenom selekcijom, ostavljajući za sobom
rutinsko jezgro nužno za funkcionisanje birokratskog državnog ili privrednog mehanizma
(Souvarine 1989, str. 440). Ritam Titovih čistki bio je drugačiji. Podstican je nekontrolisanim
posledicama krupnih zaokreta i simetričnim naizmeničnim uklanjanjem delova elite radi
međunacionalne ravnoteže. U čišćenju višenacionalne političke elite treba voditi računa o
osobenostima prostora da se ne bi precenili Titova vlastoljubivost, manipulativne tehnike i
ideološko nasleđe. Pretežno neteroristički, naizgled «srdačni» ton čistki vrha (uz ritualnu izjavu
da očekuje i dalje saradnju sa smenjenima), nije remetio uobičajenu logiku ekskomunikacije u
politici. Uostalom povratnike i rehabilitovane retko je sresti i kod partija u režimima sa
podeljenom vlašću. To nije samo beleg komunističkih partija. Politički padovi najčešće su
svuda definitivni. U jednopartijskim režimima to je više skopčano sa moralnim
diskreditovanjem, zatvorom i smrću. Tito se prilično uspešno čuvao staljinske prakse, iako se
nije libio pretnje «administrativnim merama», a ovaj njegov oprez umnogome je odredio jedan
važan aspekt političke kulture jugoslovenskog socijalizma.
5. Vojska
Odavno je uočeno da oblik vlasti i s njim povezana politička kultura nisu određeni samo
načinom privređivanja, društvenom strukturom, načinom regulisanja interesnih sukoba i
poželjnom vizijom društva uopšte već i neophodnošću odbrane i rata, tj. ulogom vojske u zaštiti
od spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Snažna stajaća kopnena vojska je u kontinentalnim
državama bila stalni izvor bonapartističke opasnosti, dok mornarica kod ostrvskih država nije
bila pogodna za puč niti borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja. Na Balkanu je uloga vojske bila
najvidljivija u srpskoj istoriji i to ne samo u oslobodilačkoj političkoj kulturi (slavljenje
ratničkih vrlina i obožavanje oslobodilaca) nego i u otvorenom mešanju u politiku. Vojska je
obarala dinastije, uticala na formiranje vlada, pretila vladarima i formirala zavereničke vojne
organizacije. Srpski socijaldemokrati su aktivno kritikovali domaći militarizam i zalagali se za
modernu državu sa jasno odvojenom upravnom od izvršne vlasti. O «iluziji Velike Srbije» su
pisali «da nas je koštala kao svetog Petra kajgana jer nas je ispumpala velikim troškovima za
militarizam» (Stojanović 1994, str. 301). I u Sovjetskom Savezu, važnom ideološkoorganizacionom
uzoru Titove vlasti, uticaj vojske na civilnu vlast uvek je bio prisutan. Lenjin i
Trocki su se pribojavali bonapartističkog udara, a posledice Staljinovog paranoidnog straha od
zavere najviše su pogodile vojsku. Staljin je smakao niz sovjetskih maršala i generala sa
75