Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

gledala kao malu zemlju, već kao deo velikog pokreta (polovina svetskog stanovništva) koji je
bio zamena za socijalistički svet koji ju je izolovao. Americi nije odgovarao antiimperijalistički
i antikolonijalni ton nesvrstanih i Tita. Sovjeti su pokušavali da ovaj pokret iskoriste za
slabljenje zapadnog kolonijalizma. Tito je sa Nehruom i Naserom (nacionalnim oslobodiocima)
koristio blokovske napetosti, namećući se za jednog od vodećih lidera nesvrstanih i sam kao
provereni borac za nezavisnost. Gotovo da je nepodeljeno mišljenje da je i u kreiranju spoljne
politike Titovo mišljenje bilo odlučujuće. Ova ocena ne kosi se sa Đilasovim i Tepavčevim
stavom da je Tito pre bio sjajan selektor, a ne stvaralac ideja. U politici je pravilo da upravo
odvažni operativni selektori ideja razaraju zatečene strukture, a originalni tvorci ostaju
zarobljeni u njenim okvirima (odnos grčkih filozofa i Aleksandra Velikog, prosvetiteljskih
mislioca i vladara evropskog apsolutizma, marksističkih teoretičara i Lenjina itd.). Neobično
aktivno sprovođenje nesvrstane politike je rezultat dinamične Titove ličnosti. Još je Đilas uočio
da Titova aktivnost i samostalnost «nije znala ni smiraja ni granica». Sa već u ratu usavršenim
diplomatskim instinktom, uglednom harizmom i megalomanskim samopoimanjem, odlučivao je
suvereno i sam davao predloge. Umeo je i da obuzdava neodmerene pretenzije, kao one posle
rata prema Albaniji, kada se povukao pred sovjetskim i albanskim otporom. Zbog snage
njegove ličnosti i beskonkurentskog ugleda nije bilo većih sukoba kod odlučivanja, ali je, po
svedočenju saradnika, Tito umeo i da sluša i koristi savete. U spoljnoj politici konsultovao se i
sa starim buržoaskim političarima, bio je otvoren ali i autoritaran, doktrinaran ali i spreman na
manevar, poučen Staljinovim iskustvom - nerepresivan, ali i netolerantan prema skretanjima,
uvek nevazalan. Oslanjao se na poslušne generale i samostalne diplomate. Spoljna politika bila
je ponajmanje opterećena ideologijom, o čemu posredno svedoči i Staljinova optužba iz 1948.
da je jugoslovenski MIP sedište engleskih špijuna. Kada je učvrstio vlast posle sukoba sa IBom,
Tito se najviše posvetio spoljnoj politici. Sam je birao šefa diplomatije, koji je bio lično
njemu podređen. Tepavac svedoči da ga je Tito lično primao istog dana kada bi zatražio
prijem,a često mu je davao do znanja da samo njemu treba da se obraća. Vlastitom neobično
živom aktivnošću i putovanjima davao je snažan impuls jugoslovenskoj spoljnoj politici. Na
«putu mira» 1954/55. proveo je 40 dana, u SSSR-u 1956. 21 dan, Novu godinu 1955. dočekao
je u Indiji, a 1956. u Egiptu, 1958/59 više od dva meseca proveo je na velikom putu po Aziji i
Africi (od 23.12.1958 do 28.2.1959), a u novom obilasku oslobođenih kolonija 1961. boravio je
skoro dva i po meseca (Mates 1976). Nesvrstanost je donela najviši stupanj slobode koji je
Jugoslavija u geopolitičkom prostoru Balkana u to vreme mogla da dosegne (Petković 1995).
Sartr je beogradsku konferenciju nesvrstanih 1961. nazvao velikim istorijskim događajem, a
Titov ugled u svetu pronela je njegova dinamična spoljna politika koja je uživala široku
podršku domaćeg nekomunističkog javnog mnjenja. Samostalno odlučivanje, nezavisan
politički stav, kao i ugled nesrazmeran snazi, san svih malih zemalja, jugoslovenska spoljna
politika je pod Titom dugo zadržala. Osim toga, nesvrstanost je bila dugo koheziona snaga
stanovništva višenacionalne države, razapete između proruske i prozapadne usmerenosti
(Petković 1989, str. 167), pa je njeno iščezavanje takođe podstaklo unutrašnje suprotnosti i
sukobljavanja. Visoki ugled trebalo je i ekonomski iskoristiti. To nije bilo lako jer se prava roba
nije mogla prodati ni kupiti po povoljnim cenama. Pitanje je da li su nesvrstani za Jugoslaviju
bili stabilno tržište i pouzdano investiciono područje. Izgleda da je izvoz naoružanja i opreme
bio najimpozantniji. General Dragojević navodi da je godišnji priliv od naoružanja i
inženjeringa iznosio 1,5 milijardi dolara (Dragojević 1996, str. 29), dok Tempo navodi da je
izvoz vojne industrije u poslednjim godinama SFRJ iznosio preko 2,5 milijardi godišnje
(Vukmanović 1996, str. 69). O širini trgovine svedoče i dugovanja, a nesvrstani su 1989.
dugovali Jugoslaviji oko 2,5 milijardi dolara (Petković 1989, str. 148). U nedefinisanom
geopolitičkom prostoru jugoslovenska spoljna politika je širila ekonomske veze i imala
višestruku ulogu u održavanju stabilnosti komunističkog režima.
Nesvrstanost je bila dovoljno elastična službena osnova jugoslovenske spoljne politike da
pokrije taktičke zaokrete u odnosima prema velikim silama. Što je broj nesvrstanih rastao,
jačale su i interesne razlike unutar ove grupacije, a imperijalizam je bio jedini zajednički
neprijatelj. U UN je Jugoslavija najčešće glasala zajedno sa Afroazijskim blokom i povremeno
150