Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

IX
INTELEKTUALCI O TITU
- tri pristupa –
Odnos vodećih predstavnika stvaralačke inteligencije prema političkom vođi je važan segment
legitimnosti režima i ubedljivosti društvenointegrativne misli. Ova grupa zbog svog prestiža
ima krupnu ulogu u stvaranju spontane saglasnosti podvlašćenih. Podrška inteligencije
vladarima duga je i tradicionalna. Od antičkih filozofa i carskih intelektualaca u Rimu, preko
savetnika i umetnika na feudalnim dvorovima, do raznovrsnih oblika intelektualnog angažmana
u Novom veku, udeo inteligencije u pravdanju režima je različitog stepena: pruža se od gole
apologije skromnih „administratora” i popularizatora do originalnih filozofsko – istorijskih
apoteza vladarevog učinka (Zenonova pohvala Aleksandra Makedonskog, Volterova slavljenja
veka Luja XIV, podrška M. Hajdegera i K. Šmita Hitleru, Đentileovo slavljenje Musolinija
itd.). Ni socijalistički vladari nisu se lišavali podrške intelektualaca. Lenjina su podržavali
Buharin i Gorki, o Staljinu su pohvalno pisali Leonov, Bloh, Krleža, Đilas i Lukač, a o Titu -
gotovo svi vodeći jugoslovenski intelektualci. Širina intelektualne podrške nesporno svedoči o
prestižu vlasti. Osmišljavajući autoritet vladara, intelektualci su unutar zemlje obezbeđivali
disciplinu i saglasnost nekih kolebljivih grupa i jačali spontani pristanak masa, a u
međunarodnim krugovima stvarali važnu auru demokratije i umnosti režima. Jedva da je
potrebno pominjati da ni jedan režim nije bio ravnodušan prema kritici intelektualaca jer je u
njoj gledao važno žarište otpora.
U ovom poglavlju bi trebalo prikazati nekoliko glavnih obrazaca odnosa jugoslovenske
stvaralačke inteligencije prema Titu u fazi neprikosnovenosti njegove harizme i nakon njene
kastracije. Biće reči o tri „koherentno simptomatične” vizije Tita, promišljene i skopčane sa
osnovnim opredeljenjem pisca i dubljim smislom njegovog celokupnog dela: Miroslava Krleže
(1893 - 1981), Dobrice Ćosića (1921) i Milovana Đilasa (1911 - 1995). U šarolikoj lepezi
odnosa prema Titu, koja se pružala od glorifikacije do demonizacije, pomenuti pisci su
zauzimali različite i ne uvek postojane pozicije. Ovde neće biti praćena evolucija odnosa
intelektualaca prema Titu, premda ni ova nije nezanimljiva, već različiti obrasci pravdanja ili
kritike Tita povezani sa različitim vizijama klasne i nacionalne organizacije poželjnog društva.
Suočavanjem pomenutih gledišta lakše je uočiti manje ili više izraženu partikularnost
stanovišta, ali i ograničenost vremenom u kom su nastala. U ovom pogledu odnos prema Titu
nije naročito specifičan. Ocene krupnih istorijskih ličnosti menja vreme, tj. nove potrebe
vladajućih krugova za njihovim svojatanjem ili odbacivanjem. Nemački kancelar Oto Eduard
fon Bizmark bio je za života slavljen i osporavan, kasnije je bio uzdignut u nacionalnog heroja i
ujedinitelja, a na kraju je osuđivan kao razbijač istinskog nacionalnog interesa. Danas se
smirenije ocenjuje njegov učinak: ne više gvozdeni kancelar, niti nacionalni heroj, već tvorac
evropskog poretka mira i poslednji veliki evropski diplomata. Slično je bilo i sa Napoleonom.
Za jedne je bio obična „osvajačka zver", istoričar Ranke je rano uočio da je Bonaparta više od
toga, za Hegela je bio inkarnacija svetskog duha, a za Ničea ujedinitelj Evrope. Odnos
savremenika prema Aleksandru Velikom i Juliju Cezaru bio je još isključiviji, sve dok ih
istorija nije hladno ocenila.
Kod ocene Titove uloge ni jedan stadijum istorijskog ne treba uzimati kao apsolutan : gledanja
na Tita za vreme rata, u periodu njegove vlasti, dobu neprikosnovenog posthumnog kulta ili
danas kada se srećemo sa raznovrsnim isključivim demonizacijama njegove ličnosti. Do
relativno pouzdane ocene ne može se dospeti samo iz jedne individualne perspektive, koliko
god ova bila pronicljiva i razuđena. Ovde se ne polazi od toga da je najodmerenija politička
svest o Titu uvek išla ispred vremena, što se potvrđivalo u stradanjima njihovih nosilaca, niti se
prihvata konzervativno tumačenje da je prava vizija uvek naknadna, tj. da je moguća tek po
okončanju nekih važnih procesa. Svaka perspektiva govori o svom vremenu. Titovu ulogu treba
posmatrati u sklopu protivrečnosti razdoblja koje ga je oblikovalo, zatim unutar doba na koje je
neposredno uticao, ali i u svetlu neželjenih posledica procesa koje je inicirao. Glorifikacije ili
179