Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Komunistička politička kultura je i u pogledu regulisanja međunacionalnih odnosa, uprkos
kosmopolitskom potencijalu, ključne političke ustanove sporo prilagođavala promenama unutar
zemlje i spoljnog okruženja. Nacionalni sukobi svuda su pratili razvlašćivanje komunističkih
partija jer ove nisu sadržale dovoljno idejnih i organizacionih inovativnih elemenata. Bila je to
opštija blokada kod boljševičkog komunističkog pokreta, čijim je, jednom za svagda izabranim
načelima, Tito ostao veran do kraja života.
Doduše, Titov lični politički manevar jeste pomenutoj ideološkoj tvrdokornosti davao određenu
gipkost, neophodnu za funkcionisanje višenacionalne države. Višenacionalnoj «zajednici
sećanja» bio je neophodan političar vičan manevru, a ne vođa – detonator. Najopštije govoreći,
Titov manevar u nacionalnoj politici sastojao se u zatvaranju sukoba u partijski vrh, tj.
sprečavanju da nacionalizam zahvati mase, «čuvanju naroda od samog sebe». U drugoj sredini
možda drugačije, ali u trusnom balkanskom prostoru manevar ove vrste štedeo je krv, lišavao
tle potresa i neprogresivnih sukoba. Štaviše, majstori aktivnosti ove vrste bili su na Balkanu
više od političara, a uprkos povremenom kolebanju, Tito je do kraja života ostao na visini ovog
civilizacijskog zadatka. Povremena lutanja, nedoumice i greške nisu u osnovi ugrozili
pacifikacijski učinak njegove nacionalne politike. Titove manevarske sposobnosti stvorene su u
uslovima nepoverljive ilegalne borbe i protivrečnosti prostora u kom je delovao i bilo bi
pogrešno tumačiti ih u isključivo ili pretežno makijavelističkom smislu, kao goli napor za
očuvanje vlasti. Cilj je bio modernizacija i smirivanje šireg trusnog prostora uz pomoć
sredstava oblikovanih u spoju domaće nekonstitucionalne oslobodilačke tradicije i boljševičke
političke kulture. Izgleda da je graničarski balkanski mentalitet pogodovao održavanju tradicije
duge lične vlasti, gerontokratskom autoritetu («Stari») i obožavanju osloboditelja, dok bi
ustanove podeljenje vlasti oživljavale međunacionalne sukobe. Vrh nije bio lišen svesti o riziku
pluralizma. Tito je vlastite namere vešto prikrivao oskudnom, ali neposrednom retorikom, a
njegov manevar je bio još neprozirniji zbog neprosvećenosti sredine koja je verovala
osvedočenom osloboditelju. U fondu nevelikog Titovog obrazovanja dominirali su ideološki
sadržaji. Ova okolnost jačala je mu operativnost jer se nije gubio u nijansiranju. To je još više
racionalizovalo njegov manevar svodeći ideologiju na nekoliko ritualnih fraza. Uprkos
oskudnosti Titove retorike (bratstvo-jedinstvo, ravnopravnost naroda i narodnosti,
samoupravljanje, jedinstveni interes radničke klase), ona je ipak skrivala složeniji manevar.
Bilo bi takođe jednostrano Titovu arbitražu u međunacionalnim sukobima svoditi na
jednostavno korišćenje neprikosnovenog ličnog autoriteta. Uslov akcije bio je tačno uočavanje
odnosa snaga. Tito se oslanjao na dobro obaveštene izvore. Zatim bi sledilo stvaranje pukotine
unutar grupe koju treba razvlastiti i prilično precizno proračunavanje rizika. Kod darovitog
vođe snaga lične odluke ispoljavala se u mogućnosti da vešto manipuliše podeljenim
frakcijama. Više Titovih saradnika svedoči da je njegova moć u starosti počivala više na veštoj
arbitraži između pocepanih frakcija nego na harizmi, koja je bila samo ultima ratio:«Ako treba,
idemo na plenum ili pred narod». Popularnost vođe kod stanovništva nije opadala, ali ni
lojalnost saradnika koji su se utrkivali u režiranju masovne podrške Titu. Dnevnička beleška D.
Markovića je sugestivna: «Septembra 1977. masovan doček Tita u Beogradu sa puta po SSSR-u
i Kini. Bilo je prisutno oko 600.000 ljudi. Bilo je dosta izrežirano, sa mnogo cveća i folklornih
grupa... Nije trebalo kopirati NR Koreju. T. Vlaškalić je potpao pod uticaj S. Gligorijevića i
njegovog 'da pokažemo šta mi, šta Beograd može' «(Marković 1987, 2, str. 400). Autoritet i
harizma samo su olakšavali, ali ne i nužno omogućavali Titovu politiku. Manevar i harizma
tesno su skopčani, ali izgleda da je bogato i promišljeno iskustvo bilo jednako važno kao i
smišljeno građena harizma. Eksplozivni izmešani nacionalni prostor bio je pravi izazov za
usavršavanje manevra arbitraže. U stvaranju međunacionalnog mira upadljiv je Titov relativno
manipulativni stil. Iz sukoba je izlazio bez odijuma čistača, uvek čistih ruku. Drugi su obavljali
posao uklanjanja, a on je bio samo krajnji i nužni arbitar. Zanimljivo je da su uklonjene frakcije
kadrovske uprave za svoj pad više krivile drugu frakciju, ili pak Kardelja i Bakarića nego Tita.
Najposle treba pomenuti da se Titove čistke ne mogu zamisliti bez fetiša organizacionog
jedinstva i harizme komunističke partije koji su poražene struje uvek priznavale.
121