Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

federativnom, a ne unitarnom obrascu. U veberovskom smislu, samoupravni socijalizam bio je
relativno dinamična i živa celina čija se suština ne može jednoznačno svesti na čiste pojmove.
Premda su bili nadmoćni racionalni sadržaji i ciljevi (laicizacija, industrijalizacija, visoka
pokretljivost), uz njih su sapostojali snažni tradicionalni (oslobodilačka politička kultura,
neprevladane etničke napetosti i verske netrpeljivosti) i harizmatski (nada u izbaviteljsku ulogu
partije i vođe). Autoritarna organizacija sa moćnim pojedincem na vrhu bila je neophodno
oruđe u odbrani interesa širih klasa i slojeva koji su se mukotrpno oslobađali podređenog
položaja. Verovatno bi posledice Titove integracije i internacionalizacije bile trajnije da su na
vreme stvarana alternativna sredstva iracionalnom kultu vođe i monopolu vodeće partije.
Možda bi se elastičnijom politikom ublažio eksplozivni vakuum dezintegracije nastao
nestankom SKJ i Titove harizme. Svako veličanje nepogrešivog vođe svedoči o
manipulativnom karakteru društvene integracije, a kultizacija je oblik otuđenog shvatanja
politike. Pitanje je, međutim, da li je Titova harizma bila suština režima ili samo pogodno,
sredini prilagođeno sredstvo za ostvarenje trajnijih otvorenih ili latentnih ciljeva (razvijeno
društvo socijalne pravde na internacionalističkim osnovama). Oblik integracije nije uvek
istovetan sa njenim ciljevima što nije veliki istorijski presedan. Socijalistička revolucija u
Jugoslaviji izvedena je odozgo, društvene promene (uspon nižih klasa, otvaranje kanala
vertikalne pokretljivosti i horizontalne kosmopolitizacije) podsticala je i usmeravala
monopolska partija. Monarhijska Jugoslavija je bila zemlja sitnih seoskih gazdinstava i krupnih
socijalnih razlika. Socijalistička Jugoslavija je bila najpre država seljaka-industrijskih radnika, a
zatim radničke klase i preovlađujućeg gradskog stanovništva. Između dva režima upadljiva je
razlika u prosvećenosti, pokretljivosti i otvorenosti prema svetu. Izmenjena društvena struktura
nametala je drugačije oblike integracije: organsku, a ne mehaničku solidarnost, građansko, a ne
etničko poimanje nacije. U monarhijskoj Jugoslaviji bila je niska pokretljivost stanovništva i
organizovanost uprave u kulturnoj i prosvetnoj administraciji. Nije bilo unifikacije prosvete i
kulture (udžbenika) (Dimić 1997, III, str. 427-429), dok je kod komunista bilo manje otpora
unifikaciji prosvete i i standardizaciji zakonodavstva. Između dva svetska rata u Jugoslaviji je
bilo ukupno 39 vlada, bez planske politike, sa tipičnim isključivim strančarstvom. Monarhijska,
troma, korumptivna, nestručna i stranački pristrasna birokratija , po kontinuitetu rada, nije se
mogla meriti sa partijski kontrolisanom najpre centralističkom, a kasnije policentričnom
kadrovskom upravom. Kralj je rušio i one vlade koje su imale parlamentarnu većinu, a Tito je
imenovao nosioce ključnih resora ne obazirući se uvek na predloge republika. Autoritet kralja
bio je nepovrediv, kao i Titov. U monarhiji sve su vlade bile dvorske, a svi predsednici Srbi
(izuzev jedne vlade Korošeca), u socijalizmu vladu su činili provereni kadrovi lojalni Titu i
vrhu monopolske partije, ali je nacionalni ključ bio demokratskiji. Titovo jugoslovenstvo bilo je
realnije od Aleksandrovog, premda su kroz raznolikost integrativnih mehanizama i, uprkos
njima, opstajali dublji nacionalistički tokovi koje nije bilo teško razbuditi. Osim toga, premda
internacionalistička, komunistička ideologija nije uvek podjednako jačala sklad nacionalnih i i
užegrupnih interesa jer nije uvek dovoljno taktički prilagođavana rastu društvene složenosti.
Razvijeni su branili načelo da svako treba da živi od svoga rada, a nerazvijeni su tražili više
solidarnosti. Ogoljeni prosvetiteljski stav o jednakosti svih naroda u SKJ je pretvaran u
euforično beskonfliktno bratstvo, a ideološka neophodnost borbe protiv klasnog neprijatelja u
odveć kruto jedinstvo. Što je bratstvo i jedinstvo emotivnije shvatano to je rasla ideološka
isključivost prema raznomišljenicima, ali su jačala i razočaranja usled neizbežne interesne
diferencijacije. Psihološki su donekle pojmljive nove nacionalističke isključivosti 1990-ih
nastale kao reakcija na minulo prenaglašavano jedinstvo i izraz razočaranja.
Britanski istoričar Tejlor nazvao je Tita poslednjim Habzburgom jer je vladao u državi sa osam
različitih naroda nalik Austro-Ugarskoj. Za razliku od međuratne Jugoslavije, u FNRJ više nije
bilo vodećeg državnog naroda – Srba, a novi vladstodršci bili su ljudi iz različitih narodnosti
koji su prihvatali komunističku ideju (Tejlor 1990, str. 324). Tejlor dodaje da su čehoslovačka i
jugoslovenska ideja, koje su prikazivane kao izraz nacionalnih težnji, bile zapravo nove verzije
«austrijske ideje», tj. sredstvo da se drže na okupu različite narodnosti. Jugoslavija je po
šarolikoj nacionalnoj strukturi, bez sumnje, bila najviše nalik austro-ugarskoj carevini, ali su
213