Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

državnog ili partijskog jedinstva isticanjem vođe koristi za ostvarenje užih interesa vođine
partije. Osim toga, stupnjevi kultizacije vođe ne svedoče samo o potrebi snažnijeg jedinstva već
i o rastu političkih ambicija vođe. Nijansirano razmatranje treba da sagleda ambivalentnost ovih
aktivnosti, tj. razliku između spontanog i smišljenog veličanja vođe, između organizacione
nužnosti ovih mera i političke zloupotrebe, kao i raznolike funkcije centralizacije političkog
autoriteta (ekonomsku, vojnu, međunacionalnu i sl.). Pri tome nikada ne treba smetnuti s uma
širu političku kulturu podvlašćenih kojima se pilagođava lična i bezlična, verska ili svetovna
zamisao vrhovne vlasti. Tome daju pečat dublje društvene potrebe, ali i različite krizne situacije
(prelaz grčkog polisa u Aleksandrovu apsolutnu monarhiju, Rimske republike i bezličnog
autoriteta magistrata u ličnu vlast careva, Vajmarske republike u državu koja je počivala na
firer-principu i sl.). Centralizacija vladarskog autoriteta i njegovo vezivanje za ličnost, a ne za
funkciju vrhovne vlasti obično nagoveštava izmenu funkcije države ili pripremu različitih
oblika mobilizacije stanovništva, pa sama po sebi nije uvek pokazatelj uzurpacije vlasti i
neumerenih ličnih pretenzija vladara (okupljanje oko vođe ustanka ili ratnog komandanta, zatim
oko šefa partije u posleratnoj izgradnji i obnovi države itd.). U antici najočiglednije, ali i u
potonjem razvoju, vera u vladara izbavitelja i različiti oblici njegove kultizacije bili su, s jedne
strane u službi pravdanja užih ili širih interesa vladajuće gruper, ali, s druge strane, i neobično
aktivan aktivan društvenointegrativni sadržaj, koji je čuvao zajednicu od haosa i raspada (Kuljić
1994, str.89). U istraživanju autoriteta vladara u jednopartijskim režimima treba: razdvajati
uslove koji olakšavaju spontano buđenje i prihvatanje autoriteta od instrumentalno
manipulativnih mera kojima se ovaj održava i jača, uočiti posrednu ulogu i karakter partije iz
koje vođa izrasta i idejno jezgro veličanja (da li se uzdiže harizma partije ili ličnost vođe),
samopoimanje vođe razlikovati od tumačenja službenih partijskih ideologa, i, najposle, tražiti
uzroke koji podstiču eroziju vođinog autoriteta.
II
Titova harizma nije nužni izraz potrebe za stožernim simbolom oslobodilačke balkanske
političke kulture, ni prirodna posledica učinka krupne istorijske ličnosti koji je planski
preuznošen i slavljen niti, pak, strani boljševički obrazac partijskog vođe nametnut Balkanu.
Kao što su kultovi rimskih vladara nastajali u spoju autohtone italske romanske tradicije i
helenizma, tako je i Titova harizma građena, spontano prihvatana, planski osmišljavana u spoju
domaće političke kulture i boljševičkog komunističkog obrasca. Bilo bi površno tvrditi da su se
pomenute sastavnice skladno dopunjavale zbog sličnih autoritarno militarističkih crta
(nacionalno i klasno jedinstvo, čiji je znamen uniforma vladara kao neposustalog borca). U
procesu jačanja državnog jedinstva snaženjem autoriteta vođe bilo je i dubokih protivrečnosti i
napetosti između konzervativne tradicije i prosvetiteljskih sadržaja marksizma (boga i Tita,
kralja i Tita). U prethodnim poglavljima je pokazan uticaj tradicije i konkretnijih domaćih
okolnosti. Ovde bi trebalo nešto reći o značaju boljševičkog uzora vođe.
Uticaj ideoloških i tradicijskih komponenata bio je uzajaman. Katkad je prosvetiteljskim
sadržajima boljševizam neutralisao patrimonijalnu tradiciju, a katkad je pojačavao tradicijski
autoritarizam. Otuda je pomenute komponente trebalo sagledati najpre izolovano, a potom u
spoju, a uz to dodati i situacione činioce: međunacionalni sukobi, napetosti u vrhu, spoljna
pretnja zemlji itd.
Obično se ističe da je najvažnija odrednica Titove vlasti bila boljševička politička kultura u
čijem je središtu komunistička ideologija saobražena naročitim uslovima Istočne Evrope. U
boljševičkim režimima osnova lične vlasti bio je prioritet tzv. partijskog nad državnim pravom.
Ako je uz to slavljenje ličnosti vođe bio ključni društvenointegrativni sadržaj, neprikosnovenost
lične vlasti je bila potpunija (Kuljić 1994, str. 6-7). Ipak boljševizam nije bio jedina «nadlična
struktura» Titove vlasti. Njena druga važna odrednica je civilizacijska i državnopravna tradicija
Balkana. U pravdanju prinudnih mera nove revolucionarne vlasti Tito je isticao otpor nasleđa:
«Mi nismo morali stvoriti jedinstvenu državu od srodnih naroda, zbog ostatka starih negativnih
pojava u svesti ljudi, kojih na kulturnom Zapadu nema. Zato smo morali upotrebiti izvesne
158