Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

vojnik. Ne manje odlučno, Tito je odbacivao prava drugih snaga na vlast izvan partije koja je u
ratu bila najaktivnija.
Na osnovu uočene strukturnoistorijske osnove zbivanja u poslednja dva stoleća, trebalo bi
pokušati odgovoriti na hipotetično pitanje da li bi procesi drugačije tekli bez pomenutih ličnosti.
Teško je prihvatiti isključivu tvrdnju da bi bez njih zbivanja tekla bitno drugačije, ali im se ne
može negirati određena prekretnička i ubrzavajuća uloga. Da nije bilo Miloša, možda bi se
nametnuo njegov brat Jevrem ili Toma Vučić. Oni nisu bili manje hrabri, vlastoljubivi ni
diplomatski okretni, niti su zaostajali u demagogiji pred narodom. Od početka 19. veka
nezadrživo opada snaga Turske i jača samostalnost njenih provincija. I bez Miloša bi Srbija,
možda nešto kasnije, stekla sličnu samostalnost, ali je Miloševa diplomatija verovatno uštedela
dosta života. U unutrašnjim reformama slom feudalizma bio je nužan proces. Miloš ga je
verovatno ubrzao (u Rusiji je npr. feudalizam ukinut tek 1861). Njegova zasluga je u
sprečavanju razvoja staleškog plemstva, a državno-pravni razvoj je, po svemu sudeći, samo
donekle usporio, s obzirom na snažni uticaj neprosvećene političke kulture i tradicije koji nisu
bitno ublažili ni mnogo prosvećeniji vladari posle njega. Možda bi pod Stojanom Protićem, kao
čelnikom Radikalne stranke umesto Pašića, vojska i kruna imali izrazitiju ulogu u politici, a
odnos Srba prema Hrvatima bio federativniji i kooperativniji. Ipak je teško verovati da bi
Protić, «autonomista», prevazišao solunašku strategiju srpske buržoazije i bitno ublažio hrvatski
separatizam zbog snage ostalih «staroradikalskih» struja i drugih velikosrpskih krugova izvan
stranke, uključujući i krunu. Sa Simom Markovićem ili Milanom Gorkićem KPJ bi verovatno
imala obrazovaniji, ali i manje operativni vrh, bilo bi možda manje čistki, a verovatno i manje
uspeha u formiranju vojne strukture u ratu. Izgleda da je Titova uloga bila krupna u ratu, u
otporu Staljinu, a i docnije je bio nezamenljiv kao arbitar u čistkama i sukobima partijskih
frakcija.
Što vođstvo duže traje, čelnici postaju samostalniji i teže zamenljivi, a harizmatizacija je proces
koji po prirodi stvari snaži svest vođe o vlastitoj izuzetnosti, što opet jača autoritarnost i
sklonost ka ličnoj vlasti. Miloš je uvek bio osion, a naročito posle sultanovog berata, a stari
Pašić je naročito posle razlaza sa Protićem postao neumoljiv i retko se obazirao na savete
drugih. Titova lična nadmoć bila je trajno prisutna, izuzev perioda sukoba sa IB-om, kada je bio
nešto kolegijalniji. Ako je samostalnost i snalažljivost političkog vođe poželjna crta,
nezamenljivost je rizična jer nakon njegove smrti ostavlja eksplozivan i dezintegrativan
vakuum. O stupnju nezamenljivosti političara govore zbivanja nakon njihovog silaska sa
vlasti, progonstvo Miloša nije usporilo razvoj Srbije ka samostalnosti od Porte, Pašićeva smrt
bila je udarac za Radikalnu stranku, ali ne i za državu. Titova smrt je ubrzala raskol partije, ali i
države. Ali treba imati na umu da se Jugoslavija raspala 1992, tek podudaranjem hazardne
politike novih nacionalističkih elita i iščezavanjem njenog poluvekovnog međunarodnog
značaja kao posrednika između blokova (slabljenje SSSR-a, jačanje Nemačke i novog pax
Americana). Novo stoleće, koje je počelo 1989/90, na Balkanu je tražilo političare novog tipa,
kadre da odgovore izmenjenim unutrašnjim potrebama, koje je u sve većoj meri nametalo
okruženje. Posletitovski politički vrh nije bio dorastao izazovima eksplozivnog prostora
zahvaćenog krupnim promenama okruženja. Veličina čelnog pojedinca je u njegovom
modernizacijskom učinku u svojoj epohi, a ne u moći i nezamenljivosti. Jednoznačan kriterij
učinka može se ustanoviti samo ako se jasno razdvoji forma od sadržaja u politici i čvršće
strukture od prolaznog bleska u dugim istorijskim procesima.
42