Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

predviđeno. Ranković se tog dogovora uglavnom držao, a Tito je u Saveznoj skupštini
predložio aboliciju za njega i neke pripadnike službe bezbednosti (Tripalo 1990, str. 75). Na
samom Plenumu Ranković je odmah priznao svoju odgovornost. Tada su neki diskutanti izrazili
svoje nezadovoljstvo takvim objašnjenjem. On je potom rekao da se oseća i politički
odgovornim, ali ni to nekim nije bilo dovoljno pa su tražili da Ranković skoro puzi «u svom
grehu». Tito je to prekinuo ističići da će Ranković moći uvek da kaže svoju reč kada to bude
trebalo. «Ja to tražim od njega». Od Rankovića to niko nije nikada tražio jer čin izopćavanja
ima svoju logiku (Tripalo 1990, str. 81). Ranković je oktobra 1966. isključen iz SKJ, a neke
partijske organizacije su zahtevale i suđenje, ali ga je decembra 1966. Savezna skupština
pomilovala zbog njegovih ranijih zasluga, ali i «snage samoupravljanja». Možda je zbog
potrebe nagoveštaja nove liberalnije atmosfere nekoliko nedelja kasnije i Đilas oslobođen
zatvora. Ipak je Titov odnos prema Đilasu i Rankoviću bio drugačiji. Po Stambolićevom
svedočenju, Tito se 1954. trudio da Đilasa čak izvuče, ali se Kardelj tome protivio, koji je
naročito kasnije povodom Đilasovih javnih kritika režima tražio da se hapsi. Isti svedok navodi
da je Tito na Brionskom plenumu, uprkos Rankovićevim srčanim smetnjama, bio prema njemu
bezdušan, dok je Kardelj pokušavao da ublaži posledice osude. Nekoliko godina posle
Brionskog plenuma Tito je čak povoljno govorio o Rankoviću «kao desnoj ruci u ratu i posle
rata» (Vujošević 1995). Verovatno je razlog tome Rankovićevo poštovanje partijske discipline,
dok je Đilas kao disident nije mario.Time je Đilas rušio Titov ugled u svetu, ono što je Titu bilo
najvažnije.
Posle poraza centralističke struje u vakuumu nastalom nakon Brionskog plenuma provalila je
nacionalistička plima na Kosovu i u Hrvatskoj, počinje konfederalizacija države i federalizacija
partije. Slična kriza otvorena je u Sovjetskom Savezu januara 1956. kada je Hruščov osudio
Staljinov kult ličnosti. Osuda kulta Staljina imala je sličnu ulogu kao i uklanjanje Rankovića –
odstranjivanje konzervativnih snaga koje su se protivile liberalizaciji. To je u SSSR-u izazvalo
buru nemira i javnog ispoljavanja nezadovoljstva, a u Jugoslaviji oživljavanje regionalizma i
nacionalizma. Krizne prekretnice u SSSR-u dugo nisu izazivale nacionalne sukobe zbog izrazite
nadmoći ruske nacije kojoj je naruku išao partijski i državni centralizam. Kada su Hruščova,
inače Rusa, pred rat sumnjičili za ukrajinski nacionalizam jer se opirao planerima iz Moskve,
više je na delu bio sukob centra i periferije nego sukob nacionalnih interes kao u Jugoslaviji. U
Sovjetskom Savezu su nacionalni sukobi planuli nakon iščezavanja KP SSSR-a, ali su delom
ublaženi konfederalizacijom države odozgo. Tito je na prve otvorene nacionalne sukobe
reagovao novim čistkama 1971. i 1972. godine i menjajući garniture nastavio sa
decentralizacijom države, uz uverenje da će partija uspešno kontrolisati žarišta rasula. Oprez je
kod njega bio stalno prisutan. Još na 5. Plenumu CK SKJ oktobra 1966, dok je M. Todorović u
svom izveštaju bio zaokupljen «prilagođavanjem partije samoupravljanju», Tito je bio
zaokupljen drugom stvari. U zaključnom izlaganju ispoljio je bojazan da kritika UDB-e ne ode
predaleko, pa da se ljudi izvan partije počnu baviti partijskim pitanjima. Reforme treba da
jačaju, a ne da slabe vodeću ulogu partije, poručivao je, iako je protivrečnost politike bivala sve
vidljivija. Ekonomska liberalizacija pretila je da oslabi jedinstvo partije i disciplinu kadrova, a
slabljenje policije da omekša neophodni nadzor. Još 1962. Tito je upozoravao na opasnost od
menadžera koji teže preobražaju samoupravljanja u buržoasku anarhiju. Po prirodi stalno budan
i oprezan, Tito je bio uznemiren brzinom i posledicama Brionskog plenuma i opasnošću od
nesocijalističkih snaga. Posle 1968. zaključio je da nekontrolisana liberalizacija potekla s vrha
(rušenje monopola državne bezbednosti), može dovesti do neželjenih efekata i eksplozije
nezadovoljstva (Milosavlevski 1990, str. 180). Uz nagovešteno jačanje uloge partije, u cilju
regulisanja pitanja «nasleđa», otvoren je problem kolektivnog rukovodstva.
Svest o protivrečnostima novog kursa postojala je u samom vrhu. M. Nikezić je septembra
1970. upozoravao da se ne može imati jedan tip stranke, drugi tip države i treći tip ekonomije.
Treba se osloboditi iluzije o jedinstvenom SK koji sve spasava ako u društvu ne postoji
jedinstvo (Vuković 1989, str. 386). Ubrzana demontaža federacije ohrabrena Brionskim
plenumom ogledala se u zahtevima razvijenijih republika za ekonomskom decentralizacijom
federacije. U Hrvatskoj su ovi pritisci bili najotvoreniji. Oživljavaju stare teze o unitarizmu i
70