Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

SIV-a (Nenadović 1989, str. 155). Pre zvaničnog predloga za čelne funkcije, koje bi nadležni
državni i partijski organi bez rasprave potvrđivali, Tito je obavljao konsultacije (često pošto bi
već doneo odluku) da bi ispitao raspoloženje i ocenio odnos snaga pojedinih nacionalnih
frakcija i podršku koju bi republike davale pojedinim ličnostima. Kadrovske kombinatorike iza
zatvorenih vrata su osobenost svake političke partije, ali je Tito izgleda prilično uspešno
odolevao pritisku interesnih državno-partijskih blokova bez bojazni da ga neko može optužiti za
autoritarnu samovolju. Svakodnevicu «kadriranja» starog predsednika 1971. dočarava L.
Perović. «Tito je upitao koga predlažemo za predsednika Savezne skupštine. Nikezić je, pošto
su prethodno bile obavljene konsultacije, rekao: 'Mijalka Todorovića.' Tito se složio iako su
neposredno pre toga razgovarali o Titovom napadu na Todorovića, zbog njegovih navodnih
ranije izrečenih kritika na račun Tita u Moskvi... Tito je spomenuo da Kardelj predlaže Minića,
na šta je Stambolić reagovao. 'I ja imam primedbe', to gura Kardelj, zaključio je Tito. A spor
oko predsednika SIV-a okončao je Tito – odlučivši se za Dž. Bijedića. Opšta konsternacija, ali
izbor je Titov» (Perović 1991, str. 271-272). Tito je znao, doduše, i da popusti kada bi video da
rukovodstvo republike neće njegovog kandidata, kao što je bilo kada je gurao Minića 1971. u
Predsedništvo SFRJ (Perović 1991, str. 280).
Titova arbitraža nije počivala na golom voluntarizmu niti uvek, pa ni pretežno, na ličnom hiru.
U poznom periodu vlasti morao je daleko opreznije nego ranije da vodi računa o republičkim
kandidatima i interesima. Odlučivao je prilično odmereno, bez naglosti. Premda lišena
normativne osnove, arbitraža predsednika partije i države izvirala je iz samorazumljivog
prenošenja načela partijskog odlučivanja na državni nivo. Prioritet partijskog nad državnim
pravom ostvarivao se uz pomoć pravnih normi nižeg stupnja, direktiva, i ličnih naredbi. Samo
partijsko pravo često se nije ispoljavalo u statutarnom obliku, već izvan ovih naredbi u
ustaljenom običaju (Kuljić 1989, str. 86-85). Uloga vođe arbitra svuda raste gde su sukobi
između frakcija žešći. To su najvažnije osnove Titove lične vlasti, pored pomenutog
osvedočenog učinka i međunarodnog ugleda. Sporno oslanjanje na revolucionarnu legitimnost,
neophodnost partijskog jedinstva i samokritika, uz trajnost uticaja neformalnih grupa davala je
vođinoj arbitraži i nefunkcionalne nebirokratske sastojke. Bezuslovna nadmoć partijske
legitimnosti vidljiva je u razgovoru sa generalima maja 1971. u Karađorđevu: «Ja sam podsetio
neke šta znači demokratski centralizam. Ja sam predsednik SKJ i ja imam pravo pozvati koga
god smatram da je potrebno, svakoga. Ne da frakcionašim, ja sam se uvek borio protiv frakcija
u partiji. Ja pozivam da vidim, da mogu da se orijentišem, da čujem ljude. A oni to odmah
shvataju kao neko uzurpiranje prava koje nemam. Rekao sam im da ja imam to pravo, a oni su
dužni da ne održavaju sednice ilegalne ili zatvorene. Sednice mogu biti zatvorene ali
rukovodstvo SKJ to mora znati» (Cit. prema Vuković 1989, str. 530). Prioritet partijskog nad
državnim pravom izvirao je iz prioriteta klasnog nad nacionalnim koji je Tito isticao kao ultima
ratio državne integracije, jer su interesi radničke klase jedni. Prilikom čistke hrvatskog
političkog vrha novembra 1971. podvlačio je da je radnička klasa na prvom mestu, pa nacija, i
da je masovni nacionalni pokret stran socijalizmu (Dragosavac 1985, str. 142). Ovo nisu bile
prazne fraze, već izraz dubokog ličnog opredeljenja. U duhu proleterskog internacionalizma,
jugoslovenski partijski vrh i širi krugovi inteligencije tumačili su nacionalne sukobe kao izraz
nedovoljno rešenog klasnog pitanja. U ovom pogledu Tito nije bio nikakav dogmatski
boljševički izuzetak niti su ova gledanja bila gola ideološka iluzija lišena svakog realizma. Ipak
se može uočiti da je Tito bio tvrđi u istrajavanju na jedinstvu partije dok se u pogledu karaktera
državnog jedinstva, posle dužeg kolebanja priklonio liberalnoj verziji meke federacije. Izgleda
da početkom 1970-ih dilema između federacije ili konfederacije nije u vrhu smatrana ključnim
pitanjem, niti toliko drastičnim izvorom mogućeg rasula kao desetak godina kasnije. Septembra
1965. Kardelj je govorio da «Jugoslavija danas nije ni klasična federacija ni konfederacija, već
samoupravna zajednica naroda sa socijalističkim državnim uređenjem». Vizija elastične
federacije povezivala je različite liberalne komunističke struje Skoplja, Beograda, Zagreba i
Ljubljane. M. Nikezić je 1971. povodom amandmana govorio da decentralizacija funkcija
federacije i veća samostalnost republika i pokrajina treba da teče na osnovu čistih odnosa i
računa. Važno je da karakter svojine, samoupravljanje i položaj radnika i građana budu u
118