Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

prirodna posledica okolnosti da su iz rata izašli kao pobednici sa ogromnim žrtvama i
opustošenom Srbijom» (Stanković 1995, str. 237). Moralna osnova srpske hegemonije bilo je
solunaštvo, pa otuda Pašić nije mogao da prihvati Radićevu parolu o «ravnopravnosti i
nekakvim jednakim pravima kada ona nisu bila ni pokazana u ratu». Pašićev solunaški otpor
federalizmu oslanjao se na srpsko-slovenački savez protiv hrvatskog separatizma. Pašić je
Hrvatima pretio svesrpskom zemljom i amputiranjem delova Hrvatske i Slovenije, a nešto
pomirljivijem Korošcu je 1920. obećavao koridor između Srbije i Slovenije, kao način
uspostavljanja jedinstvene srpsko-slovenačke teritorije (preko Dalmacije i Like) i okruženja
Hrvatske (Stanković 1995, str. 101). Ne manje odlučno je Tito isticao ratni učinak komunista,
ali je u jezgru njegove partizanštine bila simetrično izbalansirana borba svih naroda protiv
fašizma. Do kraja života Tito je koristio antifašističku rentu, a protiv nacionalizma borio se
simetričnim čistkama političke elite. Osim toga, Tito posle 1945. nije govorio o otcepljenju kao
elementu prava na samoopredeljenje nacija. Držao je da je ovo pravo «potrošeno» tokom NOBa,
kada su se svi narodi opredelili za ravnopravan život u socijalističkoj Jugoslaviji. Gušeći
separatizam i nacionalizam Pašić i Tito su nosioce ovih težnji snabdeli «oreolom i legitimnošću
žrtve» (S. Radić, A. Pavelić, F. Tuđman, A. Izetbegović itd.) «Žrtve» su, kao stradalnici u dugoj
tradiciji oslobodilačke političke kulture, u trenucima rasula države postajale važni lični
katalizatori separatizma. U monarhijskoj Jugoslaviji administriranje i nasilno nametanje
jugoslovenstva poništilo je njegovu modernizacijsku suštinu kao integrativne ideje, i pri tome
nije samo zaoštrilo sukobe sa svima koji su mislili drugačije već je polarizovalo i same
pristalice jugoslovenstva (Dimić 1997, III, 437). Aleksandrova monarhodiktatura ojačala je
separatističke struje, a zatvaranje V. Mačeka i progon A. Pavelića ulilo je ovim političarima
željeni oreol osvedočenog borca koji se žrtvuje za nacionalnu stvar. U Titovoj Jugoslaviji je
masovni efekat izolovanja nacionalista bio niži i latentan, ali je od uhapšenih nacionalista
(naročito u Hrvatskoj) stvorena kadrovska osnova uprave kasnijih secesionističkih republika.
Boravak u zatvoru je kao i ratni učinak bio dokaz stradanja za ideju. Politički disidenti će imati
harizmu sve dok politika ne izgubi izbaviteljski karakter. Titov režim je, osuđujući
nacionalizam istovremeno u poslesocijalističkoj fazi snabdeo ovoga oreolom i legitimnošću
žrtve. Eksplozija nacionalizma u svim poslesocijalističkim režimima bila je deformisana
reakcija na dugo komunističko potiskivanje nacionalističkih težnji, jednako kao što je zabrana
komunističkih partija u buržoaskim režimima bila važna moralna komponenta solunašenja
komunista na vlasti. Kada je smenjivao Rankovića, Tito je vodio računa da od njega ne stvori
mučenika i stožera srpskog otpora, pa je u Saveznoj skupštini krajem 1966. predložio aboliciju.
U čistki hrvatskih nacionalista 1971. je o ovoj okolnosti manje vođeno računa jer je obračun
kasnio. Nezadovoljnici se najlakše okupljaju i ujedinjuju oko žrtve, a u balkanskoj političkoj
kulturi su naročito politički zatvorenici nacionalisti lako sticali pristalice kao provereni
izbavitelji. Nisu bez razloga neki srpski oficiri 1917. u Solunu govorili regentu Aleksandru da
će Apisa učiniti mučenikom ako ga strelja, pa će on, regent, dočekati da pozdravlja Apisove
kosti sa balkona dvora (Gligorijević 1996, str. 292). Lako politizovanje političkih osuđenika
svojstveno je režimima sa trošnom državno-pravnom tradicijom i nestabilnim autoritetom
ključnih državnih ustanova. Titovo gušenje nacionalizama je sa urušavanjem socijalizma
aktiviralo reaktivni konfesionalno i nacionalno obojeni mučenički i osvetnički segment domaće
političke kulture i verovatno olakšalo njegovo eksplozivno oživljavanje, a nacionalističke vođe
snabdelo neizostavno potrebnom moralnom harizmom borca stradalnika.
Dugi nacionalni procesi u rasponu 1918-1992. su u vodećim političkim ličnostima nalazili
različita rešenja. Pašićev cilj bila je jedinstvena unitarna monarhija sa u ratu dokazanom
srpskom političkom elitom na čelu, dok je Tito težio jedinstvu federativne republike, pre svega
preko jedinstvene partije i zaštite interesa radničke klase i u ratu osvedočene boračke elite. Čak
i kada je u retkim prilikama dopuštao mogućnost federacije, Pašićeva vizija bila je plemenska
(u duhu etničkog shvatanja nacije), a ne teritorijalna. Govorio je o federaciji triju plemena gde
bi svi Srbi obrazovali jednu celinu, Hrvati drugu, a Slovenci treću. Titova vizija federacije bila
je složenija, sazdana od etničkih i teritorijalnih kriterija uz oprez od prevlasti najbrojnije nacije.
U obe Jugoslavije se otpor unitarnom jugoslovenstvu trajno održavao. Ima mišljenja da je
98