Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

da je popularnost počela kod naroda i nižih partijskih redova pre nego što je je partija počela sa
popularisanjem svog vođe. To je, po njemu, počelo u Crnoj Gori po obrascu plemenskog
mitiziranja (Đilas 1990, str. 360), dok Petranović navodi da je Titovo popularisanje kroz pesmu
počelo kod srpskog življa oko Kozare. U Jajcu je 28.11.1943. Kardelj saopštio da slovenačka
delegacija predlaže Tita za maršala. Tito je reagovao: «Da to ne bude previše, i da se Rusi ne
uvrede?» (Đilas 1994, str. 45). Ovim činom vojska i pokret stekli su novi zvučni vrh kao
protivtežu tradicionalnom monarhističkom. Maršal (Tito) je i po činu nadmašio generala
(Mihajlovića). Još u ratu su prvi međunarodni dodiri NOP-a sa stranim vojnim misijama
nametali potrebu protokola, pokret je okoštavao, a hijerarhija je potiskivala drugarstvo. Đilas
beleži da je, otprilike do maja 1944, svako mogao ići kod Tita ili članova CK ukoliko nisu
zauzeti. Od tada počinje prijavljivanje, večere sa misijama i određivanje gde će ko sesti.
Postojala je nezvanična politička hijerarhija, a neformalna državna. Funkcioneri su postali
osetljivi na činove i dodeljena sedišta. «Najosetljivije su bile drugarice niskih činova koje su
odvajane od drugova i trpane u bezličnu sredinu sale. Ljubomorne. Bili smo siromašni, ali vlast
i država nameću svoje forme i u bedi i u bogatstvu. Tito je počeo u pećini da uvežbava potpis u
skladu sa novim vladarskim zvanjem (šef nacionalnog komiteta)» (Đilas 1990, str. 367).
Naporedo sa okoštavanjem pokreta još u ratu se počelo sa izdavanjem direktiva za
popularisanje Titove aktivnosti (Terzić 1997, str. 147). Odmah nakon oslobođenja CK KPJ, sa
Đilasovim potpisom, uputio je pismo svim partijskim organima da se javno obeleži Titov
rođendan i istakne njegova uloga u ratu i izgradnji Partije i da rukovodioci pošalju pozdravene
telegrame Titu: «Sve to treba da je nenametljivo, jednostavno i prosto, ističući ogroman
istorijski značaj druga Tita. Kroz sve to treba da izbija ona velika ljubav koju narodne mase
imaju prema Titu». Proslava je, dodaje Petranović, dozirana da se ne pozledi autoritet Staljina
(Zapisnici 1995, str. 9). Ratna legenda je po zaposedanju vlasti postupno prelazila u neizbežno
istaknuti birokratski autoritet države, a nešto opreznije je nametana harizmatizacija zbog odnosa
sa SSSR-om. Izgleda da je u ovom periodu jačanje Titovog autoriteta podupirao i Staljin. Po
Đilasovom svedočenju, Staljin je na jednoj večeri sredinom 1946. govorio o evropskoj misiji
Tita: čitava Nemačka «mora biti naša», pri čemu bi lično Titu bila namenjena uloga sovjetskog,
odnosno svekomunističkog naslednika. Drugovi su zaneto ovo prepričavali, a Tito je sijao od
gordosti (Đilas 1991, str. 91). Ne treba zaboraviti da su i Titovi sledbenici bili zainteresovani za
isticanje njegovog autoriteta da bi ojačali vlastiti položaj i nedodirljivost. Ipak čvorna je
funkcija Titovog autoriteta u ovom periodu bila birokratska. Snažno izdignuti i veličani
autoritet novog državnog poglavara imao je prepoznatljivu racionalnu funkciju: ujedinjenje
teritorija i međunacionalne harmonije, centralizacija državne sile i ostvarenje pravnih propisa
na celokupnom državnom prostoru. U tom pogledu, različitim sredstvima negovani, Titov
autoritet imao je nadlično i natpartijsko značenje, sažimajući simbolično suverenitet nove
republike. Suverenitet počiva na patriotizmu, a Tito je njegov živi primer, pisao je Đilas 1952:
«A najsadržajniji živi primer te i takve borbe za tu i takvu domovinu, za socijalizam i
nezavisnost i slobodu, za nove demokratske i socijalističke odnose, za svoj narod i ravnopravne
i bratske odnose među narodima jeste kod nas drug Tito» (Đilas 1952, str. 7). U ovoj odredbi
sažeta je složena funkcija Titovog autoriteta: ideološka, državna i nadnacionalna.
Ipak sve do početka 1950-ih Titov ideološki autoritet bio je u senci autoriteta državnog
poglavara. Zbog nepoljuljanog direktivnog autoriteta Moskve, u krug ideoloških klasika u
ovom periodu još uvek nije uključivan Tito.Osim toga, ideološka strana Titove harizme nije
bila upadljiva i zbog narodno-demokratske frazeologije, tj. nastojanja režima da zbog Zapada
ne ispoljava otvorene komunističke simbole. U ideologiji KPJ su, doduše, ostaci buržoazije bili
glavni javni neprijatelji, ali je to neutralizovano objašnjenjem da je buržoazija bila aktivni
saradnik okupatora, kvislinga i narodnih neprijatelja. U senci Staljinove harizme Tito je uživao
ugled antifašističkog vođe oslobodilačke vojske, koji se, za razliku od kralja, nije odvajao od
naroda,a zatim čuvara nacionalnog bratstva i jedinstva. Tek će nakon sukoba sa KP SSSR-a kult
Tita (koji je delom stvaran kao imitacija kulta Staljina) aktivnije biti korišćen za
osamostaljivanje i otpor Jugoslavije.
170