Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

I
IZMEĐU AUTORITARNOSTI I MODERNIZACIJE
- o političkoj kulturi nerazvijenih -
Važan sadržinski segment teorijskog okvira za istraživanje režima nepodeljene i lične vlasti
jeste definisanje njihove istorijske funkcije. Najopštije govoreći, istorijska funkcija režima
sastoji se u podsticanju ili sprečavanju (ubrzavanju ili kočenju) razvoja shvaćenog kroz
dimenzije modernizacije i progresa. U nerazvijenim delovima sveta neravnomernost razvoja
odveć je upadljiva da bi se olako prihvatila sholastička liberalnoburžoaska formula da je jedino
liberalizacija skopčana sa modernizacijom, zatim da se liberalna demokratija najbolje
prilagođava dinamici modernizacije (Fukujama) i da slom evropskih jednopartijskih
socijalističkih režima označava «kraj istorije» i definitivni trijumf liberalizma (Heller 1996).
Ovde se izneta načelna ocena o liberalizaciji kao glavnom ili jedinom agensu modernizacije
neće opovrgavati prikazivanjem iskustva istorijski uticajnih oblika lične vlasti koji su ubrzavali
razvoj od antike do novovekovnog apsolutizma (vidi Kuljić 1994), niti će se osporavati njena
krutost isključivo na iskustvu realnog socijalizma, već i na iskustvu nekih režima nepodeljene
vlasti u nerazvijenim zemljama našeg veka, nastalih u različitim tradicijama političke kulture.
Trebalo bi ukratko razmotriti pitanja: (1) u kojim uslovima su režimi nepodeljene vlasti bili
agensi modernizacije, i (2) na koji način je tradicija političke kulture određivala krnji i
autoritarni put modernizacije?
* * *
Politička tradicija je na različit način prenošeno i manje ili više ustaljeno političko iskustvo, tj.
skup glavnih oblika rešavanja društvenih sukoba u kojima mogu prevladati racionalni ili
iracionalni sadržaji. Pretpostavka modernizacije je racionalizacija, a u politici, kao i ostalim
delatnostima, to je odvajanje od religije, a zatim prihvatanje tehnoloških i ekonomskih novina,
podsticanje horizontalne i vertikalne pokretljivosti, jačanje zakonitosti, sticanje šire podrške
stanovništva i manje korišćenje prinude.
S obzirom da modernizacija ne počiva uvek na manje ili više dobrovoljnom prihvatanju novih
iskustava (usled otpora tradicije ili nedostatka institucionalnih kanala), ona nije uvek ni
skopčana sa jačanjem podeljene vlasti (izuzetak je evropski liberalizam 19. veka). Češći su
primeri nametanja modernizacije autoritarnom praksom nepodeljene vlasti koja se oslanja na
tradicionalnu političku kulturu (jednopartijski socijalistički režimi i autoritarna vlast u
nerazvijenim zemljama) ili surovo učvršćenje kapitalizma uz pomoć klasičnog ropstva kao u
SAD 19. veka. Dakle, autoritarni spoj modernizacije i tradicionalne političke kulture obeležio je
razvoj mnogih režima, razvijenih i nerazvijenih, levičarskih i desničarskih. Kod režima
nepodeljene vlasti nije lako raščlaniti spoj tradicije i moderne i meriti uticaj pojedine
komponente. Najvažnije komponente modernizacije su: tehničko-ekonomske promene
(industrijalizacija, urbanizacija i racionalizacija obrazaca ponašanja u oblasti rada), idejnoideološka
(laicizacija prosvećivanje, kosmopolitizacija), društveno-ekonomska (horizontalna i
vertikalna pokretljivost, smanjivanje društvene nejednakosti i eksploatacije) i izmena
tradicionalno autoritarne političke kulture (racionalizacija uprave, jačanje zakonitosti i podele
vlasti). Premda povezane, navedene komponente nisu uvek išle jedna s drugom, već je razvoj
tekao neravnomerno, a modernizacija najčešće bivala nepotpuna. Dugo je anglo-američka
pravna država u metropoli i kolonijama počivala na klasičnom ropstvu, internacionalistički i
laicizirani socijalizam na monopolskoj kadrovskoj upravi, a danas krupne tehnološkoekonomske
promene u Trećem svetu nesmetano sapostoje sa različitim oblicima «razjarene
tradicije» i verskog fundamentalizma. U društveno-ekonomskom i ideološkom pogledu šaroliki
režimi počivaju danas na spoju vlastitih autoritarnih trdicija i tehničko-ekonomski skraćene
13