institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja srbije

Industrija Srbije – drugi talas globalne ekonomske krize 121
otkupa državnih obveznica, i (3) kredita MMF‐a od 250 milijardi evra [8, internet
strana]. Početkom 2012. godine članice Evro zone oformile su stalni krizni fond
vredan 500 milijardi evra, ali se smatra da su njegovi kapaciteti nedovoljni da se
pomogne prezaduženim državama.
I pored ozbiljnih namera, „paket spasa” je samo kratkoročno uticao na
oporavak. Pojedine članice EU se se suočile sa dugoročnim izazovima vezanim za
restrukturiranje industrijskog sektora, obaranje visokog budžetskog deficita,
smanjenje ogromnog javnog duga, vrlo sporim oporavkom rasta ekonomija,
nezadovoljavajućom nacionalnom konkurentnošću. Iz ovih razloga EU je
pokrenula sistemske i strukturno‐razvojne mere na srednji i dugi rok. Predviđa se i
povećanje budžeta EU, veća ovlašćenja EU u direktnom ubiranju poreza, fislana
konsolidacija i zajednička fiskalna politika, što zahteva izmenu Lisabonskog
sporazuma. Taj proces će potrajati s obzirom da se neke članice EU protive.
Sistemske mere obuhvataju jačanje reformi, koordinaciju i nadzor ekonomske i
fiskalne politike, sankcije za nepštovanje i kršenje pravila deficita (3% BDP‐a) i
javnog duga (60% BDP‐a). Strukturno‐razvojne mere usmerene su na strukturalne
reforme zemlja članica kako bi one ojačale ekonomsku snagu i povećale
konkurentnost. Iz ovih razloga EU je donela strategiju „Evropa 2020 – strategija za
pametan, održiv i sveobuhvatan rast“ [5, str. 3‐4].
Izazov ekonomske politike u EU u narednom periodu biće da spreči veću
recesiju i otkloni krizu dugova u Evro zoni, povrati poverenje i usredsredi se na
pad domaćeg rasta i pad spoljne tražnje u razvijenim ekonomijama, kroz efikasnu
primenu državnih stimulacija. Džozef Stiglic smatra da je politika štednje pogrešna
i da se ekonomska ekspanzija i sprečavanje drugog talasa recesije može podstaći
samo povećanjem državne potrošnje. Članice EU, i zemlje sa relativno jakim
fiskalnim položajem, treba da zadrže državne stimulacije i veću javnu potrošnju
dok se ne povećaju investicije i izvoz, i dok se po tom osnovu ne ubrza privredna
aktivnost i obezbedi rast koji je održiv i koji obezbeđuje veću zaposlenost [6, str. 3‐
4.]. Istovremeno, u SAD su pokrenute i sveobuhvatne reforme poreskog sistema
kako bi se smanjio ogroman budžetski deficit i pomoglo ozdravljenje privrede. Paul
Krugman preporučuje da reforme treba da idu u pravcu smanjivanja poreza i
poreskih olakšica za mala preduzeća, pošto su isplativije nego direktno davanje
novca, onima koji su veliki i bogati, i koji su odgovorni za krizu [15, internet
strana].
Nema sumnje da neće sve razvijene zemlje delovati isto i primenjivati iste
mere, u uslovim kada se očekuje drugi talas recesije sa teškim socio‐ekonomskim
posledicama. MMF preporučuje da neke članice u Evro zoni preispitaju tempo
fiskalnih konsolidacija i preduzmu fiskalno prilagođavanje u pokretu kroz
automatske stabilizatore kako bi se finansirali veći deficiti. Preterano fiskalno