institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja srbije

Industrija Srbije – drugi talas globalne ekonomske krize 129
aranžman sa MMF‐om i započela sa odobravanjem subvencionisanih kredita za
industriju, povoljnih potrošačkih kredita za kupovinu domaćih proizvoda, kao i
kredita za likvidnost preduzeća. U sklopu rasta tražnje i oporavka proizvodnje,
delimično su realizovana kapitalna ulaganja u infrastrukturu.
Ukupna ekonomska situacija, kao i stanje u srpskoj industriji je zabrinjavajuće,
zbog čega su kratkoročne i uglavnom neefikasne mere za ublažavanje i
prevazilaženje krize morale biti suštinski drugačije. Za preduzimanje efikasnih
mera u rešavanju problema u industriji, neophodno je, pre svega, suštinsko
razumevanje njihovih uzroka, kao osnovnog puta njihovog rešavanja. Ključne mere
za oporavak srpske industrije se odnose na izgradnju nove industrijske strukture i
jačanje njene konkurentnosti. Ekonomska kriza je definitivno pokazala da je model
razvoja Srbije, baziran na visokoj potrošnji i uvozu, odnosno rastu spoljnog duga i
trošenju prihoda od privatizacije praktično neodrživ.
Tokom 2010. i 2011. godine usvojeni su Postkrizni model ekonomskog rasta i
razvoja Srbije 2011‐2020., Srbija 2020, i Strategija i politika razvoja industrije
Republike Srbije 2011‐2020, u kojima ključno mesto treba da imaju industrija,
poljoprivreda i izvoz. U ovim strateškim dokumenatim su identifikovani problemi,
rezultati i mogućnosti razvoja industrije u narednim godinama.
Opravdano se mogu postaviti neka pitanja. Prvo, da li će ovi dokumenti biti
deklarativni kao i niz prethodnih? I drugo, koliko su realni navedeni ciljevi i
pretpostavke postkriznog modela ekonomskog rasta i razvoja i strategije i politike
razvoja industrije? Prilikom definisanja ciljeva nije uzeta u obzir mogućnost drugog
talasa globalne recesije, što može u velikoj meri uticati da ovi strateški dokumenti i
planovi imaju deklarativni karakter, kao i brojni pre njih.
Ne ulazeći dublje u realnost ostvarenja ostalih ciljeva i pretpostavki, ključno
pitanje je da li je moguće ostvariti dinamičan rast robnog izvoza (13,5%), uz skoro
dvostruko nižu stopu rasta industrijske proizvodnje (6,9%)? Nejasno je takođe,
kako je moguće očekivati skoro trostruko povećanje učešća izvoza u BDP‐u, uz
istovremeno vrlo skromno povećanje (1,5%), strukturnog učešća industrije u BDP‐u
[23, str. 103]? Zemlje u tranziciji su višestruko povećale izvoz, ali je to ostvareno,
pre svega, zahvaljujući vrlo dinamičnom rastu industrijske proizvodnje. Odličan
primer jeste Češka, koja je zahvaljujući proizvodnji razmenljivih industrijskih
dobara ostavraila izvoz od 120 milijardi evra u 2011. godini, naspram Srbije od
svega 9 milijardi evra.
Ohrabruje činjenica, da je posle decenija lutanja, industrijska politika
definitivno dobila mesto koje odavno zauzima u najefikasnijim industrijskim
zemljama sveta. Nažalost, u njenom koncipiranju nisu korišćena sva raspoloživa i
dostupna svetska iskustva. Umesto „sterilnog“ industrijska politika mora imati
naglašen aktivistički pristup, sa jasno formulisanim ciljevima, instrumentima,