institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja srbije

34 Institucioanlne promene kao determinanta privrednog razvoja Srbije
celog bankarskog sistema bilo bi najbolje da banke povećaju kamatne stope na nivo
prirodne, time održavajući optimalan odnos depoziti/krediti. Međutim, kako se
ističe u austrijskoj teoriji, ono što je optimalno sa aspekta bankarskog sistema
obično neće biti optimalno za pojedinačnu banku. Optimalna odluka na nivou
pojedinačne banke može biti objašnjena tzv. „dilemom zatvorenika“ [1, str. 322‐
324]. Dilema zatvorenika nastaje u situaciji gde je struktura podsticaja takva da
pojedinci uključeni u proces donošenja odluka to učine na način koji će sve njih,
kolektivno, dovesti u lošiju situaciju nego kada bi svako od njih donosio različite
odluke. U kontekstu tržišta pozajmih fondova, svaki bankar je suočen sa izborom
da li da pozajmljuje ili ne, u slučaju monetarne ekspanzije.
U analizi se polazi od pretpostavke da svaka banka nastoji da maksimizira
profit, kao razliku između kamatne stope na kredite i kamatne stope na depozite.
To znači da će banke odobravati kredite sve dok je njihov marginalni prihod iznad
očekivanih marginalnih troškova. Budući da obim primljenih depozita determiniše
obim datih kredita, najvažniji marginalni trošak povezan sa odlučivanjem o
odobravanju kredita nastaje u slučaju nesposobnosti banke da izvrši obaveze po
osnovu povlačenja depozita, tzv. rizik likvidnosti. Međutim, mogućnost da taj rizik
bude delom prenet na druge banke, u velikoj meri utiče na odluku koju donosi
pojedinačna banka.
Iako je sa aspekta celog bankarskog sistema optimalno da banke plasiraju
kredite po prirodnoj kamatnoj stopi, svaka banka takođe zna da ako ona ne poveća
obim svojih zajmova po tržišnoj (nižoj) stopi, ostale banke će ih povećati, i tako
privući klijente. Čak i u slučaju da postoji sporazum između banaka, eksplicitni ili
implicitni, da se ne poveća obim pozajmljivanja, i dalje je profitabilno za
pojedinačnu banku da „vara“. Upravo u tome leži dilema zatvorenika. U interesu
svake banke je da vara (pozajmljuje), čime će povećati svoj profit. Ako svaki bankar
zna da će svi ostali varati, i on će biti prinuđen da vara. Na taj način, kao posledica
ponašanja usmerenog na maksimiziranje profita, započet je kreditni bum.
Svaka banka biće podstaknuta da vara (odnosno da odobrava zajmove koji
nisu utemeljeni na povećanju štednje), delom zato što svaka od njih ne mora da
podnese celokupne troškove svoje loše odluke. Naime, deo troškova pozajmljivanja
može biti prenet na ostale banke, što je omogućeno činjenicom da je dotični zajam
samo mali deo ukupne ponude novca.
Posledice odluke koju donosi pojedinačna banka zavisiće od odluka koje
donose ostale banke, što se može predstaviti matricom isplata reprezentativne
banke (Banka X). Naime, ako Banka X odluči da poveća obim zajmova u odnosu na
depozite (pozajmljuje po nižoj, tržišnoj kamatnoj stopi), a ostale banke učine isto,
profit Banke X se neće promeniti, ali će se njen rizik likvidnosti povećati. U slučaju
da su ostale banke zadržale postojeći obim kredita, Banka X bi ostvarila veći prinos