institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja srbije

Ekonomska kriza i kriza ekonomske teorije – kontroverze u savremenoj ekonomskoj teoriji 39
zavisila od dohotka sada je promenjen, tako da dohodak zavisi od potrošnje.
Krediti za potrošnju se baziraju na pretpostavci da će buduća proizvodnja
generisati dovoljno zaposlenosti i dohotka kojima će se otplaćivati krediti.
Međutim, tokom krize od 2008. godine, teret ovih kredita se preneo sa privatnog
duga na dug poreskih obveznika, a dobar deo je nestao u spekulacijama.
Generalni principi post‐kejnzijanske makroekonomske teorije mogu se svesti
na šest centralnih Kejnsovih poruka: nivo outputa i zaposlenosti su determinisani
na tržištu dobara, ne na tržištu rada; postoji nevoljna nezaposlenost; povećanje
nivoa štednje ne dovodi do ekvivalentnog povećanja nivoa investicija; monetarna
privreda je fundamentalno različita od privrede u kojoj je dominirala trampa;
kvantitativna teorija novca važi u uslovima pune zaposlenosti, uz konstantnu
brzinu opticaja novca, pri čemu faktori koji podižu troškove mogu izazvati inflaciju
daleko ispod ovog nivoa; i kapitalističke privrede su vođene animalnim
instinktima preduzetnika, koji determinišu njihove investicione odluke.
Jedan od istaknutih predstavnika ovog pravca, Hajman Minski, dopunjuje ove
post‐kejnzijanske stavove uvođenjem svoje „hipoteze finansijske nestabilnosti“.
Ova hipoteza predstavlja model kapitalističke privrede koji se ne oslanja na
egzogene šokove kao generatore privrednih ciklusa [9, str. 8]. Savremene privrede
karakteriše postojanje tzv. „Vol Strit“ kapitalizma, koji stavlja finansijske relacije u
centar makroekonomske analize; finansije su predmet razmatranja, a ne novac
shvaćen u užem ili širem smislu. Minski je kritikovao staru neoklasičnu sintezu
upravo smatrajući da je zapostavila ulogu novca i finansija. Takođe, nalik
Šumpeterovoj teoriji inovacija, ova hipoteza ističe da finansijske inovacije
karakteriše dugoročni uticaj: nakon njihovog uvođenja „ništa nije kao ranije“
tokom dužeg vremenskog perioda. Uz to, postoji inherentna ciklična nestabilnost
modernih kapitalističkih privreda: stabilnost je sama po sebi uvek konačni izvor
nestabilnosti, koja najčešće potiče sa finansijskih tržišta [7, 149‐150]. Šire
posmatrano, Minski pravi razliku između dva „režima“ finansiranja – jednog koji
je konzistentan sa stabilnošću i drugog koji privredu vodi u nestabilnost. U vezi sa
drugim stavom, Minski govori o tzv. money manager kapitalizmu, koga karakteriše
postojanje fondova sa izuzetno visokim leveridžom, koji tragaju za maksimalnim
prinosima u okruženju koje sistematski potcenjuje rizik [16, str. 261]. Money
manager kapitalizam temelji se na stavu da su finansijska tržišta u stanju da pruže
dobre informacije o stepenu rizika određenog poduhvata, da tržišta mogu da
osiguraju obezbeđenje od rizika kao i prenošenje rizika na one subjekte koji mogu
da ga podnesu, kao i da tržišne sile održavaju potreban nivo discipline u procesu
donošenja odluka [15, str. 3].
Pretpostavke na kojima počiva teorija Minskog su sledeće [2, str. 3‐4]: a) u
savremenim kapitalističkim privredama, obim kredita se kreće prociklično ukoliko