institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja srbije

Veličina i otvorenost privrede kao determinante režima deviznog kursa tranzicionih zemalja 217
privredne strukture. Naime, proizvodna koncentracija čini zemlju podložnijom
čestim promenama deviznog kursa usled veće izloženosti ovakvih zemalja
promenama cene određenog proizvoda na svetskom tržištu, te su zemlje sa
visokom koncentracijom privredne strukture sklonije primeni fleksibilnog
deviznog kursa, dok se zemlje sa diversifikovanom strukturom privrede lakše
odlučuju za fiksi devizni kurs.
Dalji doprinos teoriji režima deviznog kursa daju sredinom 1980‐ih Baro i
Gordon (Barro i Gordon), razvijajući ideju da se fiksnim deviznim kursem, ili
dolarizacijom (preuzimanjem inostrane valute i njenim priznavanjem za zakonito
sredstvo plaćanja), loš kredibilitet domaće monetarne politike može zameniti
„uvezenim“ kredibilitetom centralne banke za koju se domaća valuta vezuje, ili čija
se valuta preuzima. Inače, ovakva argumentacija se često u literaturi vezuje za
pristupanje Italije i Francuske Ekonomskoj i monetarnoj uniji (EMU), a svakako je
primenjiva i u slučaju velikog broja evropskih zemalja u tranziciji. Fiksni devizni
kurs služi kao „sidro“ za domaći nivo cena, te doprinosi okončanju perioda visokih
inflacija.
Devedesetih godina XX veka, valutne krize u Meksiku, Jugoistočnoj Aziji,
Rusiji, Brazilu i Argentini donose novo poglavlje u teoriji deviznog kursa,
povezujući izbor režima deviznog kursa sa stepenom međunarodne mobilnosti
kapitala. Zaključuje se da bi privrede izložene značajnim prilivima i odlivima
kapitala trebalo da izbegavaju „nestabilne“ režime, te da izbor svedu na samo dva
„održiva“ režima: izrazito vezivanje za jaku stranu valutu (dolarizacija ili valutni
odbor) ili slobodno fluktuirajući kurs. Ostali režimi, zasnovani na fiksiranju
deviznog kursa podložni su špekulativnim napadima koji mogu biti uzrokovani
divergencijom makroekonomskih performansi zemlje od performansi zemlje za
čiju je valutu „vezana“ domaća valuta, ali mogu biti i psihološke prirode.
U novije vreme primetna je još jedna „grana“ u teoriji izbora režima deviznog
kursa, a vezuje se za uticaj interesnih grupa u procesu prihvatanja određenog
režima. Pri odabiru režima deviznog kursa koji će slediti, kreatori ekonomske
politike moraju voditi računa o interesima onih grupa od kojih zavisi njihov
politički opstanak. U tom smislu se ekonomski agenti mogu podeliti na
zagovornike stabilnog (fiksnog) i zagovornike promenljivog (fleksibilnog)
deviznog kursa. Nepromenljivi devizni kurs otklanja devizni rizik u
međunarodnim transakcijama, te fiksni devizni kurs odgovara onima koji su
uključeni u međunarodne finansijske tokove, bilo putem investiranja ili
pozajmljivanja. Sa druge strane, zagovornici fleksibilnog deviznog kursa su
proizvođači dobara kojima se trguje sa inostranstvom (tradeble goods, međunarodna
dobra, razmenljiva roba), jer depresijacija domaće valute dovodi do povećanja
njihove cenovne konkurentnosti na tržištu. Ovo je posebno važno za zemlje, kakve