institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja srbije

Oblici i efekti decentralizacije 47
obezbediti bolje rešenje za mnoge probleme efikasnosti, sa kojima se pogotovu
suočavaju tranzicione i zemlje u razvoju. Ipak, treba da postoje ekonomski i politički
principi decentralizacije. Normativni pristup se najčešće usvaja zato što sugeriše šta
treba da urade kreatori politike kako bi optimizirali raspodelu resursa. Nedostatak
ovog pristupa može biti, što se ne uzimaju u obzir kontekstualna i institucionalna
ograničenja sa kojima se suočavaju ove zemlje.
Mnogi autori smatraju da je tržište krajnji oblik decentralizacije [12, str. 50]. S
druge strane, moglo bi se smatrati da je država automatski odgovorna za proizvodnju
i distribuciju javnih dobara i usluga. U praksi, ponekad, tržište može da ponudi često
efikasnija rešenja od države u proizvodnji ili distribucija javnih dobara. Isto tako,
lokalna ili regionalna rešenja mogu biti efikasnija od onih centralnih. Jasno je da se
ovde govori o alokativnoj ulozi države i cilju efikasnoj alokaciji resursa. U principu,
većina politika alokacije može biti decentralizovana na nekoliko načina. Ili je u pitanju
administrativni način, ili je proces kreiranja politike, a nekada se mogu istovremeno
primenjivati oba. Glavni doprinos decentralizacije je zasnovan na pretpostavci da,
kada su građani, kao „primaoci javnih usluga“ uključeni u ovaj proces preko svojih
predstavnika, regionalna ili lokalna samouprava reaguje efikasnije prema njihovim
potrebama.
Decentralizacija i njeni oblici
Decentralizacija se najčešće odnosi na prenos ovlašćenja sa centralnog nivoa
vlasti na niže nivoe u političko‐administrativnoj i teritorijalnoj hijerarhiji [1; 6].
Ovakav prenos vlasti može imati dva osnovna oblika:
1. administrativna decentralizacija, koja se naziva dekoncentracijom, odnosi se na
prenos ovlašćenja na niži nivo centralne vlasti, ili na lokalne vlasti koje se tiču
pitanja adekvatna tim nivoima [19],
2. nasuprot tome, politička ili demokratska decentralizacija odnosi se na prenos
ovlašćenja na predstavnike i odgovorne aktere koji su izabrani putem izbora.
S obzirom da prenos nadležnosti uvek uključuje prenos finansijskih i ljudskih
resursa, decentralizacija utiče ne samo na političku i administrativnu problematiku,
već i na ekonomsku, fiskalnu, itd. U zavisnosti od dominacije jednog ili nekog
drugog (spomenutog) aspekta, literatura označava sledeće oblike decentralizacije:
administrativna (čiji su pod‐forme: dekoncentracija, delegacija i devolucija),
ekonomska, fiskalna i politička, uz napomenu da su ovi oblici očigledno povezani
[12, str. 48]. Šire objašnjenje se može predstaviti na više načina:
1. Politička decentralizacija – odnosi se na stepen do kojeg centralne vlasti
omogućavaju nižim oblicima vlasti da sprovode određene političke funkcije.