institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja srbije

Efekti reformskih procesa i regulatornog okruženja na bankarski sektor Srbije 265
poslovanja), usvojivši postepeni pristup finansijskoj reformi, stvorile funkcionalne i
stabilne bankarske strukture koje funkcionišu na tržišnoj osnovi.
Na osnovu svih prethodno navedenih relevantnih činjenica, potrebno je
naglasiti da univerzalno prihvaćen način uspešnog restrukturiranja banaka u
zemljama u tranziciji nije postojao, već je on zavisio od konkretnih okolnosti u
datim situacijama i zemljama. Iako ne postoji jedinstveni koncept, može se
konstatovati da je uspešno upravljanje bankarskim krizama zahtevalo priznavanje
obima problema u što kraćem roku, podršku supervizorskih organa, usmeravanje
znatnih fiskalnih resursa bankarskom sistemu, usvajanje u ranoj fazi
transparentnih akcija u pogledu definisanja neperformansnih kredita i poboljšanja
regulatornih i supervizorskih okvira u konkretnim zemljama.
Bankarski sektor Srbije u predtranzicionom periodu
i reformski procesi
Bankarski sektor je, tokom devedesetih godina prošlog veka, praktično bio
ruiniran, pre svega, zbog uslova u okruženju u kome su banke poslovale (politička
nestabilnost, visoka inflacija, ekonomska izolacija, gubitak devizne štednje i
potpuni gubitak poverenja stanovništva u bankarski sektor). Zavisnost bankarskog
sektora Srbije od uticaja političkih struktura najbolje odslikava period od 1991‐2000.
godine, kada je usledio proces kompletnog uništenja monetarnog sistema. Usled
hiperinflacije koja je 1993. godine dostigla razorne ekonomske dimenzije, potpuno
je nestala dinarska štednja i obezvređena je vrednost kredita. Novac je izgubio
svoje osnovne funkcije i došlo je do uspostavljanja paralelnog novčanog sistema,
baziranog na nemačkoj marki.
Gubici u bankama su postajali sve veći, da bi tokom 2000. godine dostigli
iznos od 21,1 milijardu tadašnjih nemačkih maraka (uključujući i obaveze po
osnovu stare devizne štednje i obaveze po osnovu inostranih kredita garantovanih
od strane države) [3, str. 26]. Stoga, može se konstatovati da su banke izgubile svoje
osnovne posredničke funkcije, u smislu mobilizacije štednje i njene alokacije u
profitabilne investicione projekte. Takođe, onemogućena je i sigurnost obavljanja
platnog prometa u zemlji.
Polazeći od sveukupne situacije u bankarskom sektoru Srbije u tom periodu,
ocenjeno je da banke nisu u stanju da: 1) na odgovarajući način mobilišu štednju i
obezbede kredite privredi i građanima, 2) eliminišu nenaplativa potraživanja, 3)
smanje kamatne stope, koje su nastavile da iscrpljuju privredu, 4) obezbede
sopstvenu likvidnost, 5) razviju sisteme adekvatnog upravljanja rizicima i 6)
posluju u skladu sa prudencionim standardima [3, str. 26].