institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja srbije

Trgovinska politika Srbije u funkciji harmonizacije sa Evropskom unijom 313
proizvođača i trgovine u problem zaštite životne i radne sredine uključi i država.
Za našu temu, dovoljno je podsetiti da čelni čovek teorije marketinga sa dosta
razumevanja ukazuje na osmišljenu politiku eko‐marketinga i eko‐trgovine [11, str.
118‐120]. U tom smislu, razume se, da se ekološke odgovornosti ne mogu
osloboditi proizvođači, trgovina i potrošači. Eko‐kvalitet, eko‐pakovanje, eko‐
proizvod, reciklaža pakovanja i smanjivanje zagađivanja okoline obavezujući su
elementi poslovne politike nosioca trgovinske delatnosti. Međutim, država treba da
svojim propisima natera učesnike u trgovinskom lancu da brinu o ekologiji.
Posmatrano kroz prizmu ekonomske politike to se operacionalizuje kroz uvođenje
taksi „zagađivač plaća“.
Međuzavisnost tržišta i državne regulative u trgovini
U teorijskoj literaturi postoji visok stepen saglasnosti o međuzavisnosti
institucionalnog ambijenta (državne regulative) i tržišta. Pošto je trgovina tržišna
institucija koja svoje funkcije obavlja na tržištu, kao logičan nameće se zaključak da
između državne regulative i politike razvoja trgovine jedne zemlje, postoji
međusobna povezanost. U razradi ove teze, ne smemo otići u drugu krajnost i
izvući zaključak da državna intervencija treba da ima prevagu nad tržištem.
Naprotiv, državna regulativa treba da bude usmeravajući i korektivni faktor
delovanja tržišnog mehanizma u okviru koga nosioci trgovinske delatnosti
realizuju svoju strategiju, viziju i misiju. S druge strane, teorija i praksa podsećaju
nas da je trgovinska politika, istorijski posmatrano, nosila obeležja privrednog
sistema u okviru koga se razvijala. U tom smislu, dovoljno je podsetiti se da je
trgovina razvijenih zemalja nosila epitet tržišna, a naša epitet „plansko‐tržišna“. Da
ne ostanemo nedorečeni, osećamo potrebu da prethodno izrečeni epitet „plansko‐
tržišna“ trgovina prokomentarišemo. Trgovina na prostoru prethodne Jugoslavije
nosila je obeležje države kojoj je pripadala. Makroekonomski posmatrano, u tom
periodu pažnja kreatora ekonomske politike bila je zaokupljena činjenicom kako
povećati proizvodnju, posebno industrijsku. Razvoj proizvodnje uz zadržavanje
razvoja trgovine (prometnih kapaciteta) krio je u sebi opasnost da prometna sfera
postane usko grlo društvene reprodukcije. Pa ipak, na liniji razrešavanja uočenih
protivurečnosti, delovalo je i tržište. Usklađivanje proizvodnih i prometnih
kapaciteta iznedrilo je nastanak robnih kuća, supermarketa, distributivnih centara,
kataloške prodaje i drugih poslovnih formata trgovine. Drugo je pitanje što smo
sve ove probleme, nekad zbog nedostatska sredstava, a ponekad i zbog
nerazumevanja kreatora i nosioca državne regulative zaobilazili i sa zakašnjenjem
rešavali. Prenaglašena uloga državne intervencije u odnosu na tržište u našoj
privredi i trgovini, predmet je čestih rasprava naučne i stručne javnosti. U pitanju je
tema koja je trajno aktuelna. Uporedo sa razvojem tržišta jača i ekonomska