institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja srbije

Institucionalni okvir za novi model razvoja industrijskih okruga i lokalnih industrijskih centara 87
Postoje razna gledišta o uzrocima pojave tranzicionizma. Dominantan je stav,
koji uzroke traži u geopolitičkoj kataklizmi izazvanoj raspadom SFR Jugoslavije i
nemogućnosti Srbije da se u tom kontekstu (blagovremeno) uključi u proces
evropskih integracija. Ne negirajući uticaj i značaj ovog faktora, glavni uzrok
tranzicione stagflacije trebalo bi potražiti u činjenici, da ni restauracija kapitalizma
(1989/1990. godine) ni prelazak na demokratski politički sistem (krajem 2000.
godine) nisu otklonili ključne društveno‐ekonomske barijere, koje imobiliziraju
proizvodno preduzetništvo i blokiraju generisanje, implementaciju i ekonomsku
valorizaciju organizacionih, poslovnih i tehnoloških inovacija [7, str. 52‐54].
Prelivanje efekata prvog talasa globalne finansijske i privredne krize, pokazalo
je da je proces tercijarizacije unutrašnje privredne strukture, kao osnovni razvojni
model od 2001. godine, iscrpeo svoje razvojne potencijale, jer je doveo do: pada
unutrašnje i spoljne konkurentnosti, intenziviranja socijalno‐ekonomske asimetrije
bez adekvatnih rezultata u razvoju međunarodno kompetentnog preduzetništva,
visokog i rastućeg spoljnotrgovinskog deficita, dinamičnog rasta spoljne i
unutrašnje zaduženosti privrednih subjekata i stanovništva i sličnih pojava [18, str.
6‐7]. Otvoren je problem definisanja aktivne verzije industrijske politike, odnosno
sistema kriterijuma i mera, koje treba da preduzme država na nacionalnom,
regionalnom, subregionalnom i lokalnom nivou u pogledu razvoja organizacionih i
tržišnih osnova i sagledavanja resursnih prednosti, osnovnih obeležja kulture
preduzetništva i rada i drugih specifičnosti. Time je otvoreno pitanje: Koji od
osnovnih proizvodno‐organizacionih modela treba koristiti za realizaciju strategije
reindustrijalizacije Srbije: klastere, industrijski okruge ili polove generičkog rasta?
Oficijelne (eksplicitne ili implicitne) verzije nacionalne, regionalnih,
subregionalnih i lokalnih industrijskih politika insistiraju na klasterizaciji i modelu
razvoja industrijskih i tehnoloških parkova, prvenstveno angažovanjem inostranog
faktora. Ova politika se ne zasniva na odgovarajućoj analitičkoj i stručnoj
elaboraciji, što ima za posledicu niski stepen društveno‐ekonomske koordinacije i
slabu podršku individualnim i grupnim razvojnim poduhvatima, pre svega u
smislu stvaranja uslova za privatizaciju razvoja realnog sektora i razvoja
autentičnog (nacionalnog) proizvodnog preduzetništva. Zbog toga, rešenja bi
trebalo tražiti u adekvatnoj kombinaciji sve tri varijante. Industrijski klasteri su
sredstvo za realizaciju osnovnih nacionalnih ciljeva, pre svega, u domenu
unapređenja konkurentnosti ukupne proizvodne strukture [22, str. 173‐180].
Revitalizacija razvojnih funkcija industrijskih okruga i lokalnih industrijskih
centara u njihovom okruženju su sredstvo za realizaciju subregionalnih i lokalnih
ciljeva razvoja, pre svega rešavanja problema: visoke nezaposlenosti, revitalizacije,
modernizacije i novogradnje nedostajuće fizičke infrastrukture, implementacije
koncepta održivog razvoja, kao i stvaranja uslova za unutrašnju i spoljnu