institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja srbije

Ekonomska kriza i kriza ekonomske teorije – kontroverze u savremenoj ekonomskoj teoriji 29
dve velike grupe: a) teorije koji kapitalističku privredu vide kao inherentno
stabilan, samoodržavajući sistem baziran na slobodnom tržištu, čiji mehanizmi
obezbeđuju najbolju alokaciju resursa, vodeći brzom uspostavljanju privredne
ravnoteže; i b) teorije koje su skeptične prema mogućnostima tržišta i u okviru
kojih se ističe da će u odsustvu pravilno dozirane državne intervencije doći do
pada privredne aktivnosti i udaljavanja privrede od nivoa pune zaposlenosti.
Među teorijama u okviru prve grupe postoje razlike po pitanju uzroka
nastanka cikličnih fluktuacija i kriza, ali se u suštini sve one svode na stav da će ove
negativne tendencije biti minimalne ako se privreda osloni na tržišne „snage“. Ova
grupa obuhvata neoklasičnu teoriju i sve pravce koje predstavljaju nadgradnju
neoklasične tradicije: austrijska teorija privrednih ciklusa, monatarizam, teorija
ravnotežnog privrednog ciklusa, teorija realnog privrednog ciklusa i ekonomika
ponude. Teorije svrstane u drugu grupu zalažu se za državni intervencionizam, a
obuhvataju Kejsov teorijski sistem i na bazi njega razvijenu kejnzijansku teoriju i
novokejnzijanski pravac.
Prve decenije XX veka karakteriše dominacija neoklasične teorije, koja se
zasnivala na prihvatanju koncepta Smitove nevidljive ruke (koja implicira
harmoniju između ličnih i društvenih interesa), kao i Sejovog zakona tržišta, što
znači da se isključuje mogućnost nastanka kriza u kapitalizmu. Naravno,
nastankom Velike Depresije iz 1929. godine ovaj koncept je odbaćen i ustupio je
mesto Kejnsovom teorijskom sistemu. Tih godina, postojala je teorijska debata
između jednog od glavnih predstavnika austrijske teorije privrednih ciklusa,
Hajeka, i Kejnsa. Hajekov pristup je bio izrazito neintervencionistički, a zasnivao se
na objašnjenju cikličnih fluktuacija i kriza kao rezultata monetarne ekspanzije. S
druge strane, Kejnsov stav, koji je preovladao, oslanjao se na veći značaj državne
intervencije, koja je neophodna zbog očekivanog pada profita i rasta kamatnih
stopa, koje dovodi do smanjenja investicija. Dakle, po Kejnsu, krize su posledica
opadanja marginalne efikasnosti kapitala [8, str. 9].
Kejnzijanska teorija razvijena na bazi Kejnsovih stavova objašnjavala je cikluse
kao posledicu fluktuacija agregatne tražnje, što izaziva fluktuacije proizvodnje i
zaposlenosti. Kejnzijanski model pretpostavlja inherentnu nestabilnost ekonomije
koja ne teži automatski ka postizanju ravnoteže pri punoj zaposlenosti, što je
ključni argument za državnu intervenciju. Međutim, kejnzijanski koncept, koji je
dopunjen Filipsovom krivom „srušen“ je pojavom stagflacije kao rezultat serije
naftnih šokova početkom 70‐ih godina. Time je otvoren prostor za razvoj
monetarističke teorije i vraćanje liberalnom konceptu ekonomske politike.
Monetaristi su verovali u inherentnu stabilnost privrednog sistema i videli
monetarne šokove kao uzroke fluktuacija. Fridman uvodi hipotezu prirodne stope