institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja srbije

Komparativna analiza makroekonomskih pokazatelja ... 151
Imajući u vidu ukupan obim spoljnotrgovinske razmene između Srbije,
Bugarske i Rumunije, zapaža se značajna nekonkurentnost gotovo svih proizvoda i
usluga koji su predmet uvozno‐izvoznih tokova, što ukazuje na potrebu
poboljšanja konkurentske pozicije analiziranih ekonomija.
Zaključak
Globalna ekonomska kriza koja je izbila krajem prve decenije XXI veka, snažno
je uticala na privrede u tranziciji. Ostvareni ekonomski rast u zemljama sa
najrazvijenijim tržišnim privredama u Istočnoj Evropi, bar prema različitim
kriterijumima za merenje napretka u tranziciji, koji se, po pravilu, zasnivaju na
stepenu liberalizacije i otvorenosti privrede, naglo je prekinut, dok su stope rasta
dostigle čak i dvocifrene negativne vrednosti.
Proces sustizanja razvijenih zemalja posle tranzicione recesije, koja je trajala
duže od očekivanja, zaustavljen je, i krenuo je suprotnim tokom u većini
tranzicionih zemalja, kako u onim koje su već članice Evropske unije (Bugarska i
Rumunija), tako i u onima koje preferiraju da postanu članice Evropske unije
(Srbija).
U takvim okolnostima, primena gotovo istovetnih programa prelaska u tržišnu
privredu ima znatno manje izgleda na uspeh. Uostalom, isti ili slični programi
pokazali su izvesne slabosti i kada su primenjivani u nekim drugim zemljama. U
velikoj meri, oni su zapostavljali uticaj početnih uslova pojedine zemlje, nivo
njenog privrednog i institucionalnog razvoja, kao i njeno istorijsko iskustvo sa
tržišnim modelom privređivanja. Sa druge strane, očekivalo se da će brza izgradnja
tržišta lako i spontano uputiti sve zemlje ka bržem i efikasnijem razvoju i da će
delovanje tržišnog mehanizma razrešiti sve, pa i mnoge nagomilane probleme, kao
što su: neadekvatna privredna struktura, nerazvijeno korporativno upravljanje,
latentna opasnost od inflacije, rastuća nezaposlenost i vesoki spoljnotrgovinski
deficiti.
Zbog svega toga, nije iznenađenje što privrede Srbije, Bugarske i Rumunij i
danas zaostaju i u institucionalnom i u ekonomskom pogledu za nekim
privredama u bliskom, pre svega, severnom susedstvu. Njihov dodatni problem
predstavlja i to što nisu uspele da uspostave sopstvene strategije, pa ni dugoročne
politike koje bi odredile njihove autentične ciljeve tokom tranzicionog preobražaja.
Naprotiv, njihovo relativno zaostajanje, činilo ih je još više ranjivim u odnosu na
ostale zemlje sa sličnim promenama, kako u pogledu izvesnih nedorečenosti,
tranzicionog projekta, tako u pogledu zavisnosti od stranih resursa i stranog
okruženja. To u mnogome objašnjava zašto su se u privredama Srbije, Bugarske i
Rumunije jače ispoljile neke kontroverzne osobenosti tranzicije, dok su